И ми имамо ујака :-)

„У петак, 30. децембра 2011 Мајкл Мур (Мichael Мооrе) је подсетио пријатеље да је 30. децембра 1936, тачно  пре 75 година, неколико стотина радника  Џенерал Моторс фабрике у Флинту, Мичиген, преузело  објекте фабрике и држало  их под окупацијом 44 дана. 
Ујак Мајкла Мура је био међу њима.



Пише: Драгослав Павков
Амерички Борис Малагурски, Мајкл Мур, не одустаје… Светска слава и многобројне обавезе не спречавају га да се ангажује на ширењу идеје о слободи и правди за све.
Филмски редитељ, један од ретких који праве „документарце“ за широке народне масе, чији језик на потпуно исти начин (онако како и треба) разумеју професори универзитета, филмски критичари и радници чикашких кланица – нема никакав проблем да одушевљено подржи опскурни покрет „њу-ејџ“ активиста које финансира и инструише ко зна ко – покрет „Окупирајмо Вол стрит“. Подржавајући акцију „Окупирајмо Вол стрит“ г. Мур поручује да све што дрма Империју, картеле, тајна друштва и центре моћи који самоизабрани управљају нашим животима вреди подршке и вреди жртвовања.

Са друге стране српска опозиција, тачније – онај њен део који није директно укључен у страначке „комбинације“  има сасвим друкчије погледе на свет, оне на које смо нажалост већ огуглали:
– Лако је Мајклу Муру да буде активиста у САД; нека дође овамо и покуша да прича своје приче;
– уосталом, њега плаћа Сорош, а није невероватно ни да је Мур заправо агент ЦИА који      провоцира балавце да се „проваљују“ како би администрација знала кога сутра да ‘апси ако до нечега дође (истине ради, уместо ЦИА треба да стоји ФБИ, али ЦИА је некако ефектније);
– ми смо ситна риба и од нас ништа не зависи, а са друге стране –
– превише смо искусни, образовани и оштроумни („намазани“) да би нама неки пиргави дебељко  из САД говорио шта треба да радимо… Па он бре, не зна да је пола плотова у Србији старије од његове државе коју су узгред основали лопови, курве, коцкари и преваранти протерани из Британије да не кваре имиџ царства у коме сунце не залази. И наравно – масони.
– И коначно, то што свако зна дa је све што говори г.Мур истина, то овде никог не занима….

  Јер, истину може да говори свака будала; у Србији, прави махер (онај који ужива поштовање и дивљење васколиког србства) је човек који може да вас гледа у очи и болесно лаже. Толико да у своје лажи на крају и сам поверује.
*
Они који читају моја писанија најчешће ми замерају површност и необавештеност… 
Kада се нешто прочита и схвати баш како је речено – то је као површно.
Кад се пренесе и коментарише иступ неке јавне личности (са којом се слажете или не – свеједно) без да сте извршили увид у стање њеног текућег и девизног рачуна, без да сте се обавестили о њеним склоностима (који не морају да имају везе са конкретним иступом), без да сте се информисали о томе с ким је дотични/на чекао/ла прошлу кризну Нову годину… то је необавештено и довољан разлог за дисквалификацију као саговорника. намерно кажем „саговорника“, јер своје текстове и пишем како бих изазвао коментаре из којих ћу можда нешто и научити… Дакле стварно, али стварно последњи пут – оно што пише испод мог имена и презимена није догма већ став и позив на расправу. У СВАКОМ случају. 
Необично би ме радовало када би ми неко објаснио зашто се у нашем друштву усталила пракса да јавне личности, политичари пре свих – мисле једно, говоре друго, а раде треће. 
Јако волим приче, па ево, и за ову прилику имам једну из прве руке:
Моја супруга има ујака који се бави пољопривредом… Мислим није да се баш „бави“ у оном смислу како је данас уобичајено, да диже подстицаје, учествује у „пројектима“, итд, него онако, старомодно – сваштари… Крава и теле, две крмаче, један утовљен бик годишње, тако, просек…
Прошле године о св. Јовану причао ми је како је некад било боље… Шогор (овде су сви који нису у крвној вези „шогори“ – од зетова и пашенога до потенцијалних жениних швалера) који је возио директора „Беља“ средио му је да добије педесет прасића у услужни тов… Значи, ПИК „Беље“ му да прасиће, храну и ветеринарску заштиту – а он после одређеног времена треба да преда 50 товљеника тежине 90 – 110 кг. 
Рачуница је да би он за свој рад на крају турнуса требао да добије неку солидну плату .

Међутим, ујак је имао своју рачуницу: Поред педесет „бељских“ прасића, одлучио је да њиховом храном утови и својих десет… А разлику у количини хране да надомести својим кукурузом. Резултат: После три турнуса отказали су му сарадњу јер товљеници из његовог свињца нису имали довољан рандман меса (однос између меса и масти, изразито неповољан у корист масти ако се товљеницима смањи количина протеина који се налазе у соји и сунцокрету). 
Кривац за раскид уговора по ујаку је био директор тог неког сектора, Хрват, који није имао другог посла него је чекао кад ће неки Србин муљати са храном да би му раскинуо уговор…
На моје наивно питање да ли је икад покушао да ради поштено, тј. да испоштује одредбе уговора, погледао ме као да сам пао с’  Марса и рекао:
„Јебига – нисам…“
Шта ‘оћу да кажем? Није ли дошло време (ако је уопште негде и одлазило) да мењамо неке навике? Да за промену почнемо да говоримо оно што мислимо, да саговорника почнемо да доживљавамо онако како се он упиње да се представи, па ако се испостави да нас лаже – да га позовемо на одговорност. Политичку, етичку, кривичну – већ према последицама које су настале због његових лажи и обмана. 
Да првенствено према себи и ближњима за почетак будемо толико поштени, да сагледамо где смо стигли и куда ћемо даље. 
Јер, шта има добро, оштроумно и префригано у томе што мислимо једно а говоримо друго? 
Кога желимо да доведемо у заблуду? 
Ако у помоћ позовемо логику – непријатеља не можемо слагати; због тога што нам је непријатељ, реално је очекивати да нам он не верује штагод да му говоримо… Све што ми тврдимо, непријатељ ће да схвати баш супротно.
Значи, једини које можемо да преваримо су пријатељи и савезници – традиционални или потенцијални… 
Само – каква корист од довођења у заблуду пријатеља и савезника? Нисмо ли их у историји превише пута обманули у корист (првенствено) своје штете?
*
Имамо ли ми Срби неког свог Мајкла Мура? 
Ево, један баш из те, филмске бранше се кандидује али јебига – није Србин… Ма колико нам човек објашњавао, позивао се на корене, чак се и крстио, променио име – Емир Кустурица за многе није довољно „чист“ Србин. Ако неко каже да је  Кустурица својим филмовима за Србију заинтересовао и друге, а не само оперативце у Главном штабу НАТО – а, дежурни бројачи српских крвних зрнаца узвраћају како то не вреди ништа, јер због његових филмовима људи на Западу мисле да „смо исто што и Цигани“… 
Ако занемаримо расизам који нам злонамерни могу учитати  на основу овог „закључка“, волео бих да ми неко одговори на питање: Шта су критичари имена, лика и дела Емира  – Немање Кустурице свако у свом делокругу рада и интересовања урадили да се о Србима не би мислило да „су исто што и Цигани“? 
Ко је од силних професора, уметника, спортиста, гастарбајтера, емиграната по свету причао о Миланковићу (за кога узгред до прошле године није знало више од 10-20% Србаља), Црњанском, Пупину, Вуку Караџићу, Милунки Савић? Или ће бити да је већина ипак „у Свет“ одлазила на „тезгарење“ да би дијаспори причала оно што им милује уши и отвара новчанике? Због таквих „интелектуалаца“ и СрБенди данас имамо ситуацију да човек из Торонта, који се о Србији и Србима информише читајући алтернативне медије (пошто је мејнстрим „фуј“, толико да им чак ни вести не ваљају) стварно мисли како је „пис оф кејк“ доћи пред Немањину 11, из гепека узети гумене рукавице, извући усрану мотку, разјурити министре и Цветковића и вратити се у 26. март 1941. године. Али, пошто он „тамо“ има пречег посла а „овде“ нам је комунизам уништио национално биће, свест, савест и ратнички дух – мрка капа. Значи, изгледа да ћемо се начекати…
Неки други опет, којима се српско порекло, конзистентност ставова и непокољебљивост у нападима на режим – неки попут др Војислава Коштунице и др Војислава Шешеља имају другу ману: Били су у прилици да се покажу као државници и – ништа.
Први је као председник СР Југославије и председник Владе Србије у два мандата показао да се без квалитетних сарадника не може постићи ништа, без обзира на високу функцију на коју је изабран. Сам, окружен апаратчицима и климоглавцима који су му углавном сметали, није имао ни теоретске шансе да се супротстави нападима са свих страна, из земље (из сопствене Владе пре свега) и света. Очајничко прање образа названо „враћање мандата народу“ изазвало је ефекат потпуно друкчији од онога који су аутори плана из његовог окружења очекивали: Грађани су на изборима казнили неодлучност, смотаност и непознавање карактера најближих сарадника. Уосталом, шта би „враћање мандата народу“ заправо и требало да значи?
„Народ“ му није ни дао мандат председника Владе; дао му га је председник Србије Борис Тадић као део изборног плена. Због тога је Тадић био права адреса за „враћање мандата“. Народ није заслужио да га се чини одговорним за неуспехе мањинске владе. 
Народ је да подсетим – на изборима од 28. децембра 2003. већину својих гласова дао Српској радикалној странци Војислава Шешеља. Међутим, сви некако избегавају да коментаришу тај део србијанске опозиционе трагедије: Због чега две странке које су програмски и на сваки други начин веома блиске (Хрвати Коштуницу називају „Шешељ са пригушивачем“ на пример…)не могу заједно?
Ако је у питању борба за примат међу страначким лидерима – није ли двадесет година мрцварења довољно? Ко је заинтересован, о обојици је могао да сазна све што га је занимало; није ли дошло време да чланови и симпатизери њихових странака своје лидере позову да ставе прст на чело, чисто да би избегли да им се на чело прислони нешто друго? 
Ако „улица“ буде одлучивала о томе у ком правцу ће се у будућности кретати Србија, бојим се да се ни опозициони лидери неће добро провести; ако брзо не смисле начин како да се ставе на чело незадовољних грађана.
Је ли могуће да двојица предметних доктора правних наука толико лоше познају свој народ да мисле како им је дозвољено да се инате и функционишу по принципу: „Што горе (по режим) – то боље (за мене)“? Или нас они у ствари предобро познају… Боље него што познајемо сами себе.
*
Добро, па због чега  нападам углавном опозицију, због чега не говорим лоше и о режиму? Због тога што се потпуно слажем са Милом Додиком када каже: „Оне који су негативно усмерени не вреди мењати. Можда ће се тек после смене генерација нешто променити,( …). А да покушавамо да променимо Јелка Кацина и сличне? Па, то је глупо у старту.“
Са друге стране, режим и његови челници раде  толико лоше и толико лоше говоре једни о другима да се чисто плашим да им некако не помогнем нападајући их… 

Они више нису опција ни у ком облику… Они морају да оду, неки у пензију, неки одакле су дошли а неки Бога ми и у ћорку. Али, прво сви на суд. 
О њима треба да говоре њихови противници који се  кандидују да их  замене на кормилу државног брода; опозиција је та која има могућности да прљави веш режима истресе пред лице и суд јавности. Ако то не учини, ако се „жути“ и овог пута извуку – знаћемо да је опет на делу смена ради смене, да земља Србија слободно може да промени име у Куртимуртистан.




Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s