Садржина мађионичаревог шешира

Ако имаш погрешан циљ, улагањем више труда, воље и новца – само ћеш брже стићи на погрешно место…“
Аутор није драгослав павков, али могао би потписати мирне душе


Светла српска будућност



„Vi Srbi bi trebali da se organizirate ne u stranke jer su sve iste, već u širok nevladin front nezadovoljnih građana, izađete na ulice i srušite vlast koja vas potcjenjuje i ponižava…“
Сарадник на мешању меса за кулен, Хрват на „колињу“ код кума у Барањи.


“ Е, само си ми ти фалио, набијем те на…“
драгослав павков у себи – примивши к знању идеју добронамерног колеге из „суседне и пријатељске Хрватске.


Сада када све знамо из пера неспорног ауторитета попут Косте Чавошког, некако нам је лакше… У транскрипту његовог наступа у радио емисији Атлантис кога су пренели многи патриотски портали укључујући и (Р)еволуцију стварно све пише… Чак сам у уводу написао (ако се добро сећам) да би тај „антологијски текст требали да прочитају сви, а нарочито они жељни инстант знања, који немају времена и воље за читањем дебелих књига (или тако некако).
Само једна ситница читаоцима квари срећу: Све речено је у последњих тридесетак година уз мале корекције изговорено и написано превише пута; све се зна. Једино што се не зна је докле ће да траје ово лудило и иживљавање над здравим разумом грађана.

*
Као што је познато, спремају нам се избори… Понуда је шаролика, осим старих и проверених, грађанима се препоручују и неке нове политичке снаге. Па је ваљда ред да се прозбори која о главним конкурентима у борби за наше гласове… 
Одмах да се оградим: Ово није политичка анализа настала након увида у резултате истраживања (мада има и тога) и читања анализа које су радили професионалци (тога има нарочито), ово је просто утисак заинтересованог грађанина. Који се пита за кога гласати а не испасти овца.
Странке које чине тренутну скупштинску већину  у великим су проблемима због неиспуњених обећања на основу којих су добиле прилику да нам кроје капу у протекле четири године. Само људи који то неће, не виде да ДС и њени сателити за следеће изборе планирају да одиграју „на црвено и на црно“, једина дилема Тадића и компаније биће колико на коју боју уложити. Преведено на речник пристојних људи (оних који не посећују казина) то би значило да ће коалиција на сваки начин покушати да остане на власти, али да је истовремено спремна и на предају власти неком себи блиском уколико се испостави да им бирачи ипак не могу опростити силне заблуде у које су их довели. 
Наградно питање је: Ко је тај коме би ДС (ако буде „морално“) препустила власт
Већина аналитичара типује на Томислава Николића и СНС; кажу, то је странка коју су (као уосталом и Владу Србије) формирали амбасадори, тајкуни и утицајни појединци из шпијунског миљеа. Од оснивања СНС, некада жестоки радикал и добровољац који је својевремено опседао Осијек своју реторику је прилагодио нежним ушима амбасадора земаља чланица НАТО и ЕУ.
 Једино што га у наступима разликује од челника ДС-а је што они од Русије и Кине беже к’о ђаво од крста, док  Николић те земље види као важне „резервне положаје“ на које ће се Србија повући у случају да и он прође као бос по трњу, тј. као Тадић 9. децембра. 
Већина страних дипломата који су у Србији нека врста вд. гувернера о Николићевој метаморфози се позитивно изјашњава, што наводи на закључак да они баш и не би претерано жалили за Тадићем и његов одлазак у „кохабитацију“ им уопште не би реметио агенду
Други, Николићу склонији од мене,  мисле да је Тома махер који ће у коначници насадити и странце и тајкуне; по њима, све што данас ради и говори је у циљу добијања подршке да преузме власт… А када он и Вучић узму узде у своје руке, онда ће се видети да је заправо реч о правим патриотама које је нужда натерала на којекакве комбинације са поменутима; а и народ брате… Много је српски народ задрт и бандоглав; због тога није нарочит грех малчице га лагати, за његово добро – наравно. 
Када они преузму власт, ако се Европи свиђа – свиђа, ако не, Напредњаци ће се обрнути за 180 степени према новим несврстанима – БРИК-у. То је огромно тржиште, гладно за производима српских мајстора, инжењера и пољопривредника. 
Оно што у овој супозицији изазива језу је сећање на једног другог Србина који је не тако давно триповао да  у земљи премреженој страним агентурама, официрима за везу, институционализованим криминалом и дужничко – поверилачким односом са Западом – може да води националну политику. Не може и неће да може. Али о томе нешто касније.
Други коме би ДС могао да препусти власт су Уједињени региони Србије Млађана Динкића… Али то није реално очекивати, после обмане са бесплатним акцијама ЈП вредним хиљаду евра, Динкић пева лабудову песму у ритму партизанске корачнице; иде и левичари по Србији у пратњи министара, слика се и покушава да остави утисак да је још увек неки фактор који одлучује богзнашта … 
К’обајаги, кад он и његова банда преузму власт, испарцелисаће земљу на регионе где ће се наћи место за сваког поштеног „ге-овца“… А лова ће само да капље. Једино, увек некако избегне да објасни зашто све то није урадио у протеклих 11. година док је био у власти као гувернер НБС, министар у (чини ми се) три владе и народни посланик.
 Можда је он протеклих 11. година утврђивао градиво и спремао се за велика дела, али какве су онда шансе да  до краја његовог радног века уопште дочекамо ту „зелену траву“ или ћемо ипак пре тога „липсати“?
Други „другосрбијаши“ се са својим странкама врте око цензуса, па за ову причу нису битни… 
Странка Покварених Срба Ивице Дачића данас а и сутра ће служити као тег на ваги који ће вероватно играти неку улогу код одлучивања о следећој парламентарној већини, дакле, они нису кандидати за преузимање власти у Србији, па ћемо их овог пута оставити на миру. 
Највећа „вредност“ ове странке је њен коалициони потенцијал; пре три године су показали да им принципи као ни памет не сметају да коалирају са црним ђаволом ако нађу неки интерес. СПС може многима помрсити рачуне, али тек после избора – па ћемо се њима тада и бавити.
*
На другој тзв. „патриотској“ страни србијанске политичке клацкалице налазе се националне странке и Двери – покрет за живот Србије, још нерегистрована политичка организација – али веома активна у анимирању симпатизера. 
Овде би се могле сврстати странке попут КПРС Јошке Броза, Покрет Социјалиста Александра Вулина и Покрет Снага Србије одбеглог Богољуба Карића, али они су у свом деловању прилично ограничени – првенствено малом подршком у бирачком телу. Неки од њих би после ових избора могли да изненаде, али до тада…
Када кажем „националне странке“ пре свега мислим на Демократску странку Србије Војислава Коштунице и Српску радикалну странку Војислава Шешеља.
Први су последњих месеци мета напада и власти и опозиције; власт већ годинама безуспешно покушава да доведе у везу Војислава Коштуницу и атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића… У акцији потере за атентаторима и организаторима атентата на Ђинђића названој „Сабља“ ухапшен је велики број сарадника Војислава Коштунице, између осталих – начелник војне безбедности генерал Ацо Томић и Коштуничин саветник за безбедност Раде Булатовић. Сви до једног пуштени су из притвора уз одговарајуће обештећење због неоснованог лишавања слободе, док је највећи неуспех спин-доктора ДС-а то што Коштуници нису успели да напакују баш ништа. 
Куриозитет је што је после избора Војислава Коштунице на место председника Владе Србије, на место начелника БИА постављен његов дотадашњи саветник за безбедност, поменути Раде Булатовић; заинтересована јавност је очекивала неку врсту освете Коштунице, Булатовића и Томића због лажних оптужби и незаконитог хапшења током „Сабље“… Међутим – појео вук магарца.
Када сам ишао на изборе, за Коштуницу и његову странку  гласао сам јер ми је речено да су „они други“ бандити који лажно оптужују људе, незаконито их хапсе, у бесцење продају државну имовину, укратко – да је реч о криминалцима прве врсте… 
Влада коју је формирао Коштуница, из ДСС-а је имала  министра унутрашњих послова (Јочић), министра правде (Стојковић), начелника БИА (Булатовић) а није успела да нађе ни један доказ да је било ко из врха ДС-а (осим Марије Рашете-Вукосављевић, а и то је спрдња) и Г-17+ које су у јавности означене као хајдучке пећине а не политичке странке умешан у неке незаконите радње!?
Шта је логичан закључак? 
Има два: –Сви су исти, па врана врани очи не вади или 
                – реч је о неспособним људима који криминал не би препознали ни кад би их                             саплео на улици.    
Када се овоме додају „добровољне“ предаје хашких оптуженика (највише их је изручила управо влада ВК), огромне злоупотребе у привреди које су извршили истакнути чланови те странке –  министри у влади, афера „Колубара“ и срамота која је обележила протест против проглашења независности Космета од Србије – прилично су неосноване тврдње симпатизера ове странке који тврде да та странка има најбољи програм, и да се приликом вођења политике не окреће како ветар дува… 
Чак и да ове тврдње прихватимо као истините  – резултати у борби за  примену програма ДСС-а су готово никакви.

Једино што се може условно посматрати као успех две владе Војислава Коштунице је доношење Устава Србије 2006. године. Чему тај Устав служи и шта он гарантује грађанима, морам признати да ми није најјасније када знам да га председник државе са својим чаушима крши свакодневно, да Уставни суд није могао бити формиран годинама, а и кад се то коначно десило – за једног од судија према нагодби о подели изборног плена именован је човек који никада није радио као судија (а није професор универзитета) већ је каријеру правио као правник у пољопривредном комбинату. Биће да је он стручњак за питања попут: Где је телетина најмекша, где се јагањци хране искључиво на паши, колико холестерола имају чварци од  мангулице... Верујем да се због таквих правника практично до задњег дана крила информација о преносу посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд; он са оваквим правосуђем стварно нема никакве везе.

Посебан „камен спотицања“ око кога се сукобљавају симпатизери ДСС-а и њеног председника са патриотски оријентисаним опонентима је „враћање мандата народу“ после проглашења независности тзв. „Косова“.
Први то виде као чин врхунске државничке одговорности према грађанима који су га бирали, а други управо супротно – неодговорност, инат и лошу процену. Став ових првих нећу елаборирати, они ће то боље у својим коментарима…

Шта ја замерам Коштуници по овом питању? Прво, што је уопште правио Владу са издајницима српског националног интереса и клијентима страних центара моћи. А када је коначно постало немогуће  вршити дужност председника те владе – што је није срушио и направио владу са онима који су му стајали на располагању, са Радикалима.
За оно прво постоји оправдање да су утицајни странци били спремни да прихвате само владу у којој учествују њихови плаћеници. Па кад је већ тако, што међу покварене Жутаће не бисмо пустили покварене „патриЈоте„, можда се међусобно покољу на радост и ползу свеколиког Српства. 
Али наравно – десило се баш супротно: Не да се нису међусобно уништили, већ су се удружили у заједничком злочиначком подухвату, поделили интересне сфере и кренули у черупање онога што је остало од народне имовине.
Добро, можда ово о народној имовини делује мало онако – комунистички, али по мом, народ је власник државе па је и државна имовина народно власништво… Или није тако!?
Да није власник наше државе неко други, можда неко ко има хипотеку на њу? Чак и да је тако, тај ко нас је ставио под хипотеку је ту међу нама; није ли већ време да га питамо за јуначко здравље?
Па шта је онда ДСС могла да уради после проглашења независности „косова“? Могла је да сруши Владу, ступи у нову коалицију са Радикалима (који су узгред буди речено – на изборима освојили највише мандата, али то се некако по правилу прећуткује) а коју би подржали Социјалисти (баш ме занима који разлог за неприхватање такве коалиције би потегли) и државну политику окрене према Истоку.
Додуше, за тако нешто треба имати срце Обилића, квалитетне сараднике, лојалне руководиоце у МУП-у, Војсци, БИА, ВБА, Народној банци, Академији, Цркви, сараднике који би били поштени и кадри да стану пред стране повериоце, амбасадоре, обавештајце, антисрпске НВО и (вероватно) атентаторе.
Али, где наћи такве људе?

Где их наћи када у целој својој каријери изиграваш изненађеног и увређеног, препоштеног и необавештеног, када целог живота и не радиш ништа друго него изневераваш очекивања?
Да не идемо до студената које је ВК на неки начин напустио после подршке проф. Ђурићу и његовој критици уставних промена почетком ’70-тих.
До напуштања ДС чији је био оснивач и њеног препуштања јахачима попова и сарадницима станих агентура.
Да се осврнемо само на превару грађана који су ЗА ЊЕГА а не за Ђинђића и ДОС гласали 24. септембра 2000. а против Слобе Милошевића.
Да није ЊЕГА било, Србија би још увек била под управом  једнокреветне коалиције или би била равна попут Бачке поравната НАТО бомбама.

Али, било би лепо да су се грађани за будућност определили на основу личне спознаје о опцијама које им се нуде уместо што су по ко зна који пут постали жртве предизборне преваре у којој је активно учествовао између осталих и  др Војислав Коштуница. Тако би део одговорности (овај који упорно покушавају да им наметну обожаваоци овог политичара) био и на грађанима. Овако, прилично је покварено лагати људе, а онда им замерати што су ти поверовали. Јер поштено: КО БИ ГЛАСАО ЗА ДОС 2000. ДА ЈЕ ЗНАО ДА ЋЕ ОДМАХ ПОСЛЕ ИЗБОРА СВЕ ПОЛУГЕ ВЛАСТИ У ЗЕМЉИ ПРЕУЗЕТИ ЂИНЂИЋ, МИХАЈЛОВИЋ, ЂЕЛИЋ, ВЛАХОВИЋ, 
ДИНКИЋ, ВЕСЕЛИНОВ, ЧАНАК ?

Значи, како год да одговоримо на ово питање по ВК испада лоше: Или је саучесник поменутих бараба па је свесно ушао у дил с њима, или је наивчина коју су поменути преварили. Било шта да је тачно од поменутог – дисквалификује га као политичара и неког ко би требао да нас води било где. Мада ово писаније на први поглед може да изгледа као напад на ДСС и њеног председника оно није то, већ одговор онима који ме прозивају као „антипротивног критизера“. 

Мада чврсто стојим код свега написаног, јер просто – то су чињенице које се не могу побијати, такође је чињеница да наш примитивни и бандоглави народ воли да се везује за име и презиме, за личност.
И нажалост, чињеница је да у патриотској Србији не постоји политичар који је спремнији да се уместо Коштунице наметне као вођа. Због тога, мораћемо ипак да се задовољимо његовим услугама. Наравно, под одређеним условима, али и о томе касније…

*
Српска радикална странка Војислава Шешеља већ двадесет година постоји и мути националне воде широм некадашњег Илирика. Реч је о изразито популистичкој странци која заинтересованим слушаоцима говори оно што они желе да чују. Од њих се може чути свашта, почев од српске величине и значаја у глобалним размерама до теорија завера по којима цео свет не ради ништа друго него смишља како да нам доака… Од мегаломанских прича о границама „српских земаља“ (као да тамо не живе и други који би имали нешто против радикалских планова) до добровољне предаје њиховог председника др Војислава Шешеља нелегалном и нелегитимном „хашком трибуналу“. 

Ипак, мора се признати да су српски радикали доследни у спровођењу политике за коју су се определили; својевремено док су вршили власт у општини Земун, учинили су највише могуће да би помогли збрињавање Срба прогнаних у „Олуји“… Никада нису признали постојање Хрватске на територији коју је обухватала Република Српска Крајина … Од првих назнака да би Србија могла да крене у приближавање ЕУ, радикали су били децидно против (а не као неки:), износећи сасвим сувисле аргументе о Србији која би у таквој заједници могла да функционише једино као резервоар здраве хране и чисте воде, инкубатор за производњу јефтине радне снаге и место за пресељење превазиђених и „прљавих“ технологија. Да се међ’ пијане сватове не иде са голим дупетом…

Оно што о овој странци квари општи утисак је апсолутна власт коју у странци има др Војислав Шешељ и гвоздена страначка дисциплина која не дозвољава никакво „солирање“ осим његовог личног.
То је нарочито изражено пар пута када су странка  и њен лидер стигли на корак до преузимања власти у земљи, а онда се волшебно десило да на изборе у задњем тренутку изађу Албанци из Јуника и Малишева који не да нису гласали на србијанским изборима, већ у чија села ни милиција није смела да уђе последњих 20. година… Када је цела патриотска јавност очекивала да ће Шешељ изаћи и позвати народ на улице, он је признао резултате избора, а некако одмах потом се појавила прича о кући његове мајке и цистернама са морском водом којима је напуњен базен кога јел’те мора да има свака боља кућа.
Колики лични апсолутизам Војислава Шешеља води ту странку најбоље илуструје чињеница да су је напустили други и трећи човек странке, будући да им је досадило да вечито буду „други и трећи“, да увек стигну до финала али никада на врх.
Наравно, постоје и друге теорије (оне са почетка текста) о разлазу Николића и Вучића са Шешељом – али и ова је сасвим могућа и вероватна.
Даље, некако је постао манир да тзв.“пристојан свет“ избегава да буде доведен у везу са СРС, иако се сви слажу да тамо има велик број паметних младих оперативаца који су постали својеврсне звезде србијанског Парламента. Али, немогућност  предвиђања Шешељевих потеза, спознаја да је он као лидер спреман на неочекивано, попут наредбе за бацање клетви на сумњиве страначке другове, итд, чине га сарадником са којим је боље немати посла. Али, то траје већ двадесет година.
Није ли дошло време да се престане са задртошћу и уради нешто за општи интерес?
Србија убеђен сам више нема времена на бацање.

*

Двери – покрет за живот Србије је нова политичка снага у експанзији. Српској јавности наметнули су се као Српски сабор – Двери, НВО која постоји већ како кажу 12. година. За сво време постојања успели су да задрже јасан став према питањима која окупирају Српство, да остану изван утицаја центара моћи, а једина афера која се везује за Двери је пријем донације из „Колубаре“ коју им је као организацији сродној по опредељењу обезбедила ДСС. Истине ради, можда реч „афера“ и није најсрећније одабрана јер се злоупотреба односи на директоре које је у „Колубари“ поставила ДСС а не Двери, па ће се с њом ДСС морати и изборити.

Али, индикативно је то да су од некадашњих блиских организација Двери и ДСС постале супарници у борби за гласове оних којима је Србија ближа од „Европе“.
Неспоразум је настао када је један неопрезни и претерано ревносни страначки функционер ДСС-а закотрљао грудву која се претворила у лавину. У свом тексту, он је оптужио Двери да својим изласком из НВО сфере наносе штету националним странкама, замерио им је на нелојалности (као, ми вас плаћамо а ви нам отимате бираче), и што је најважније – покренуо питање: Ко заправо има тапију на гласове бирача?

Двери а и неки независни коментатори (укључујући потписаног) су упутили утук на бахатост и препотенцију странке која тавори на ивици цензуса а најпознатија је по бежању из борбе, са друге стране одговорила је страначка машинерија ДСС-а (иначе препуна људи од пера) и рат коментарима је могао да отпочне на радост „другосрбијаша“. Докле год се ми кољемо међусобно, они могу безбедно и у миру да нам гуле кожу с леђа а да и не приметимо…

Оно што Двери разликује од других политичких фактора овде је њихова прокламована намера да се у политику упусте на један нов, до сада невиђен начин.
План им је да државу устроје по принципима на којима је устројена традиционална патријархална породица.
Дакле, да сви заједници доприносе према својим могућностима и квалификацијама, док ће се заједница обавезати да сваки њен члан добије материјалну сигурност и људска права која му припадају.
Према суседима неговати коректне односе уз сарадњу базирану на заједничким интересима, али бити спреман на одбрану националних интереса по сваку цену и свим средствима.
Одлучивање у заједници би се засновало на традиционалној „саборности“ коју ја схватам као договарање док се не постигне најмањи заједнички садржалац и договор – а онда обавезно поштовање и спровођење одлученог. Као у СПЦ. 
Напуштање пропорционалног изборног система који политичким странкама омогућава паразитирање на народној грбачи и увођење већинског система по коме ће народни посланици бити бирани лично по имену и презимену, па када народ у својој вољи погреши – нека преузме и део одговорности за погрешан избор. На тај начин у историју би биле послате изјаве попут: Политика је курва, мене политика не занима – ја гледам Лигу шампиона и Ф-1, свеједно за кога гласаш – „они“ ће се и онако договорити како ће нам заједно отимати зарађено…
Знате ли да је у пропорционалном изборном систему практично НЕМОГУЋЕ ИЗАБРАТИ НЕЗАВИСНОГ КАНДИДАТА?

Мисли ли неко заиста да је све што је квалитетно у Србији организовано у политичке странке устројене по принципу масонске пирамиде? Да изван странака обитавају они који треба да раде, ћуте и слушају док је пријем у странку нешто чему треба да стреми сваки појединац који држи до себе?

Двери се такође оштро изјашњавају против непотизма и корупције; на својим скуповима не обећавају запошљавање симпатизера већ јавно конкурисање за радна места у Јавним предузећима и установама финансираним из буџета.  И тако даље…
Наравно, и у њиховом наступу постоје спорна питања и ставови који нису довољно и пажљиво образложени. На пример, јавно прокламован став да су „политичке странке део проблема а не део решења проблема…“. Реченица се наставља са „… али ми ипак патриотске странке позивамо на рушење режима…“. Што би требало (ваљда) да значи: „Ми верујемо да сте ви родољуби, али не знате брате да радите посао… Време је да се прикључите нама, да нам доведете своје чланство и симпатизере, па када победимо на изборима – даћемо вам оно што мислимо да вам припада…“
Што је однос на који нико од прозваних неће пристати, радије ће наставити са Жутима и кохабитацијом – „до истраге њихове јал’ наше„.
Саборност у доношењу одлука је привлачно за ухо националиста, онако, има у себи нешто традиционално, баш-баш „СрБски“…
Међутим, једино место где имамо пример саборног одлучивања је Црква; која баш и није неки пример када се узме рецимо – „случај Артемије“.
Свети архијерејски сабор (нешто Божемепрости као Народна Скупштина Републике Србије) је донео неке одлуке за које је „умолио“ бившег епископа Артемија да их спроведе (јер Сабор нема право да нареди било шта архијереју који је врховна власт у својој епархији), а он је одговорио са : „Е, баш нећу!“
Након тога је дошло до спора између њега и Светог архијерејског синода, касније и Сабора који неки сматрају најновијим расколом у СПЦ, црквени канони се тумаче на различите начине како ко нађе за сходно и себикорисно… 
Применити овакав начин одлучивања у држави где су сукобљени не само лични интереси појединаца као у Цркви, већ и сасвим легитимни интереси различитих политичких опција, народносних мањина, центара моћи – од тајкуна до страних агентура, начин који не функционише најбоље ни међу људима који верују у исти ауторитет, који су добили исто образовање и погледе на свет – по мом дубоком уверењу био би катастрофа.
Можда у некој далекој будућности, некако упоредо са успостављањем изворног комунизма како су га замислили Маркс и Енгелс, али пре тога тешко.
Затим, органи Двери и нису  нешто препознатљиви по јавности свог рада и извора финансирања, што је управо оно што Двери замерају свим осталима. Неколико пута прозивани су као људи које протежира градоначелник Београда, који им наводно плаћа билборде, поклања некакве „Шкоде“, запошљава неке из врха покрета… Из Двери ћутање осим оног ноторног: Ништа од наведеног није истина.
Додуше и то је неки одговор, али није примерен ономе ко се бори за сваки глас.
Јер евидентно је да су за предизборну кампању коју Двери увелико воде нека средства ипак неопходна. Ако извори нису јавни, логично се поставља питање шта је донаторима обећано као компензација за њихов новац. Пошто –  нема бесплатног ручка. Онај ко очекује да у бесплатан ручак поверује било који становник данашње Србије прави огромну грешку; ми овдашњи јесмо свакакви, али глупи ипак нисмо.
Избегавање одговора на питање новца које малициозно поставља конкуренција такође дува у једра онима који кажу: „Јавни конкурс? Да наравно, како да не…“ И потврђује тезу да су сви исти.
Са симпатизерима и потенцијалним гласачима се мора комуницирати, а то морају да чине не људи чија посвећеност се мери бројем поклоничких путовања већ професионалци који су кадри стићи и утећи, који имају спреман одговор на свако питање или провокацију.
Како изгледа када се ајкулама попут Наде Колунџије, Јелене Триван и Чеде Јовановића супротставе мутави верници неке идеологије и њихово черечење имамо прилике да гледамо скоро сваке недеље у режији Оље Бећковић…
Зато Дверјани – не радите то! Поштења Србин има колико вам душа иште; данашњи Србин жуди за изгубљеном снагом и лукавством.
*
И то је углавном то… Чисто да би чорба била још гушћа, овде је неопходно додати иницијативу за удруживањем грађана у једну интерактивну комуникацију, како би политички субјекти који ће се на предстојећим изборима борити за њихове гласове – о потребама грађана стекли слику коректнију од наручених истраживања јавног мнења са „репрезентативним узорком“ међу гледатељством телевизије Б-92.
Замисао је да се постави једно „место“ на српском „вебу“ на које би имали приступ сви заинтересовани, измењивали мишљења о томе шта очекују од следеће власти, и са кога би дан пред изборе снагом своје бројности поручиле јавности свој став о томе ЗА КОГА ТРЕБА ГЛАСАТИ. Ако се не договоре кога подржати – па ништа…
То многи од нас не знају ни сад. Осим партијских војника, верника у идоле и кандидата за упражњена радна места.


(Пошто је тема преопширна да би се у једном тексту дефектирао квар и понудила решења, цењене читаоце обавештавам да ћу их ових дана „усрећити“ са још пар текстова.)









Advertisements

2 mišljenja na „Садржина мађионичаревог шешира

  1. Јако паметан текст. Пренеће га убрзо и СКК. Једино ми се не свиђа артемијевштина коју с гнушањем одбацујем.Срдачно,Остоја Симетић, један од скрибомана који је бранио Двери од свог страначког колеге.

    Sviđa mi se

  2. Хвала, тек сад видех коментар… Иначе, од кад сам "дигао" (Р)еволуцију овамо слабо и навраћам, једино кад пишем нови текст, овај блог ми дође као нека лична архива :)"Артемијевштина" је једино у функцији да се опише како би изгледало та дверјанска "саборност" у пракси. <Мој став по питању најновијег циркуса у СПЦ изнео сам у тексту "Кога штите православни талибани?Црквене ствари треба оставити Цркви, иначе – показаћемо целом свету да нам ништа није свето, па ни Црква. Многи су нажалост буквално схватили да смо у вери сви једнако; као што вероватно не би дао медицинској сестри да ти оперише дискус хернију (јер би могао остати непокретан), тако не би лаици требали да се изјашњавају о црквеним канонима. А изјашњавају се и те како, и то не само о канонима већ и о догми. То није никаква саборност већ позната србска претенциозност, по принципу "ја па ја". Артемије је своју истину морао да "истера" у оквиру црквених институција; иначе, где је граница?Поздрављам те.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s