ОДГОВОР ЈЕДНОМ ИДИОТУ илити где би нам био крај да није тако близу

Пише: Будимир Новаковић


Милисав и Стефанија су се срели једне године на рафтингу Таром.
Упознао их је скипер са њиховог рафта, на коме су кулирали док је рафт дрифтовао, ушавши у мирније воде. Скипер је био изузетно у муду – сазнао је да му је млађи брат добио посао као ренџер и да је постао део стафа који брине о пашњацима и шумама у једном националном парку.
Упознавање је трајало кратко. Он се представио као Микеле – велики фан рафтинга и глајдинга, а она као Стефи – велики фан… само рафтинга.
Обоје су се сложили да је енвајронмент реке још више девастиран у поређењу са прошлогодишњом сезоном. Још мало су четовали, а онда се препустили кулирању – свако за себе…
Микеле је био фриленсер у оквиру пиар активности и радио је за неколико маркетиншких кућа, рекламирајући разне брендове. Као рођени Житорађанин, знао је да, уколико жели да се афирмише, мора да се анплагује из свог места рођења.
Највише је волео послове у којима је био инволвиран у мултидисциплинарним арт-сешнима и који су се, најчешће, јављали у  оквиру неких промотивних фешн-викова.
Из сваког од тих хепенинга излазио је са новим бенефитом, који му је постајао додатна трамбулина за нове бизнисе и који би, обавезно, бивао додаван у следећи сиви, којим је аплицирао за нови контракт.
На страну што је он себе сматрао згодним и да је у ин фазону. Пратио га је глас … ма шта пратио – глас о “Њему“ је ишао испред њега. У формирању свог аутлука имао је сајентолошки приступ, а што је било суштина његовог бихевиоризма.
Сваки ивент или перформанс је пажљиво анализирао – до у ситне детаље. Његов аутлук није смео да има ни најмању дискрепанцу у односу на оно што су други очекивали. Чак и када је фурао кежуал лук, морао је да буде тренди. Рецимо, као што је изгледао на првом оупену.
Фенси стајлинг је био резервисан за вечерње часове – било је опште познато да су фенсери тражени. Они који су носили бренд лузера, углавном су служили за спрдачину. Те спрдачине ради, многи од њих су завршили као фрикови које су сви избегавали. Сличну судбину су имали и припадници геј окружења, које су често тилтовале групе скинхедса и осталих традиционално и национално опредељених хејтера.
Стефи је била денсерка. Живот јој није био много наклоњен. Поготово не у Танди, једном месташцу у источној Србији, из којег је побегла чим је добила личну карту. Све што је до тада постигла, постигла је мукотрпним радом – најчешће ноћним.  Рад у трећој смени је приморавао да спава до касно поподне, тако да јој је мало времена остајало за припреме и сређивање пред вечерње наступе. Дане викенда је користила за апгрејдовање своје личне кореографије. Све је радила потпуно сама. Кореографи су били скупи и по дифолту, они који су били стрејт, сви без разлике, хтели су да је факују.
Па добро, сад, неки су и успели у томе, мада је она веровала да је са тим мушкарцима било нечег више од – просте размене простаклука.
Тог дана је увежбавала нови детаљ своје кореографије, који је она назвала “слајдинг наглавачке са ротацијом“, а за који јој је идеја пала напамет у току контакта са једним од њених конгениталних инсајдера. Била је поносна на себе, јер овај пут није морала да губи време у сурфовању по нету не би ли пронашла неки даунлоуд.  
Сладила се, унапред, при помисли како ће то изгледати на мејн стејџу. Оно што је још више узбуђивало, били су коментари у бекстејџу. Знала је да ће бити присутан и један менаџер из нове гарнитуре мејнстрим менаџера који су ресетовали поједине припаднике тог еснафа, који су се исувише опустили, живећи у убеђењу да су антачибл.
Знала је да мора да превазиђе себе и да се представи у фулу. Погледала је у роковник и схватила да пре наступа мора да сврати на један брифинг у вези са штампањем свог буклета и мануала. Била је убеђена да неће трајати дуго – забележила је напомену  “кафа и пушење“.
– “Одлично“! – помисли радосно – “Искористићу то време за бранч“.
Коначни листинг мониторинга њених наступа био је објављен у извештају једне агенције за испитивање јавног мњења, у коме су пиплметри изразили њену популарност са шест дигита.
У свом најбољем светлу изашла је из своје “Бембаре“ и нонши покретом дала кључеве од кола једном од школованих горила, мастерсу срвејлинга– да га препаркира.
Улазећи у објекат клуба, из офа је зачула Ацу како пева док је на дисплеју био његов лик у тоталу. Потиснула је хејт према ономе што је чека и набацила смајл на лице.
Ушла је у простор клуба обасјан блек лајтом… Била је у спиду…
У реееду ! Прееедааајееем се!
Јеботе! Од овог српског језика може да се рикне!
П.С.
Уколико неко од читалаца жели превод ове приче, нека ми  пошаље  коверту, 80 динара, маркицу за ту коверту и своју слику, направљену непосредно по завршеном читању ове приче.
Страшно бих волео да га видим како је изгледао – после читања. 

3 mišljenja na „ОДГОВОР ЈЕДНОМ ИДИОТУ илити где би нам био крај да није тако близу

  1. Друга књига под називом ''Није оно што сте помислили… али ми се свиђа како размишљате''! углавном је састављена од оваквих причица… 🙂

    Sviđa mi se

  2. Povratni ping: Драгослав Павков: Пролетери – 3 | P R E V R A T

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s