Удри, милицијо моја!

„Да је ово било у Америци, ниједан од ове двојице не би био жив. Ликвидирали би га, јер кад неко нападне полицију, тешко остане жив. Нажалост, наша полиција је у ситуацији да не размишља само да ли ће спасити животе, већ и да ли ће прекорачити овлашћења“, истакао је министар полиције.



Према извештају РТС-а приликом разбојничког напада на Комерцијалну банку  у улици Маријане Грегоран у Београду страдало је троје људи, два полицајца и грађанин који се у банци нашао послом…

Разлог за овај коментар је иступ и иначе хиперактивног министра унутрашњих послова. Поводом догађаја на Карабурми дао је неколико прилично спорних изјава, које су наравно све део његове предизборне кампање започете предлогом за поделу „Косова“, а од тада нема дана да нас не почасти неком новом. Па да видимо шта каже министар:
„Кахвеџић (један од пљачкаша) је са 24 године починио 26 кривичних дела, међу којима су и разбојништва и пљачке“.
Ако је неко починио толико кривичних дела и данас тешко ранио тројицу људи, невероватно је да се таква личност налази на слободи…“
Тачно је да је казнена политика ове државе безобразно лоша; разлога је много, а један од кључних је спрега стубова власти – полиције, тужилаштва и судова. Уместо да сва три „стуба“ тесно сарађују али да истовремено буду независни један од другог у смислу обезбеђења максималног поштовања закона, пракса говори нешто друго. Полиција према својим критеријумима приводи осумњичене и без обзира на квалитет доказа предаје их тужилаштву уз кривичну пријаву… Тужилаштво такође без обзира на доказе (верује полицији на „часну пионирску“) оптужује лице које је полиција означила као извршиоца кривичног дела а суд пресуђује – опет не осврћући се претерано на вредност понуђених доказа…  Наравно – ово се односи на поступање са окривљенима слабијих материјалних могућности, онима који не могу да плате извикане и „незгодне“ адвокате. Таквима се пуне затвори и што је још горе – притвори, док они који су узори младим и неискусним криминалцима добијају „титуле“ као што су контраверзни бизнисмен, витез незнамкаквог асфалта…

Модел по ком размишља становник ЦЗ-а док чека да се заврши истрага за пљачку бензинске пумпе на излазу из неке паланке је: “ Само да сам имао лове за праву утоку уместо оне пластичне коју је пумпаџија провалио, к…ц би ме ухватили… Следећи пут  нема шансе да се  зезнем  са пластиканерима…“
И та мисао га држи следећих 3-4 године у Ваљеву или сличном месту. Дакле, једино што већина њих себи замера током издржавања казне је то што нису боље „разрадили план“ акције. У окружењу у каквом издржавају казну свако показивање емоција попут кајања и сарадња са (хронично незаинтересованим) особљем на „ресоцијализацији“ је најбољи пут да од „лика“ постанете „риба“.
Непостојање могућности да осуђено лице изађе на условни отпуст је други фактор који код осуђеника изазива револт и отпор према друштву које га је лишило слободе; условни отпуст је мера која је по правилу резервисана за извршиоце кривичних дела без елемената насиља.
Практично, то значи да нарко дилер који је у каријери распродао десет кила хероина али је пао са 150-200 грама микса, после годину дана лако може да очекује условну слободу… Или неки „бизнисмен“ који је преварио државу, без пара купио неки привредни субјект, раставио га на просте чиниоце и препродао а зараду склонио ван земље… Каквог разлога држава има да џабе храни те људе? За кога они представљају опасност? Можда  неки наркоман или отпуштени радник пожели да им се освети, али нека се брате припазе… Држава ће све учинити да те који покушају да им науде приведе, процесуира и оштро казни… Зна се ко има ексклузивно право на вршење насиља.
Дакле, то што неки разбојник има 26 кривичних дела у свом изводу из казнене евиденције јесте проблем, али полиције, тужилаштва и суда. Који се нису потрудили да прикупе доказе који обезбеђују необоривост првостепене пресуде или њену преинаку на апелацији уколико се испостави да је казна превише ниска. Једино недостатак квалитетних доказа може да ослободи извршиоца 26 кривичних дела. Ни наше судије нису толико корумпиране. Нестручност, нерад, јавашлук и бахатост су оно на шта браниоци у кривичним поступцима скоро увек играју и скоро увек добијају.
Безобразно је о томе кукати на ЈАСЕР-у и грађане чинити саучесницима; министар је у коалицији са министарком правде која је одговорна за поступање судија и тужилаца – она је адреса на којој треба да тражи заштиту за своје потчињене. Који иначе имају превелика али погрешна овлашћења.

Никад нисам био у САД али сам одрастао на њиховим филмовима и  полицијским ТВ серијама… Зато се не сматрам стручњаком, али неке ствари мислим да сам добро „уклавирио“. Када тамо неко пљачка банку сви клијенти и службеници који су се нашли на лицу места слушају онога ко им држи цев оружја уперену у главу. Чак ни радник обезбеђења не насрће на пљачкаше иако би му заштита имовине банке требала бити у опису радних задатака… Банке су по правилу осигуране, имају прописане уређаје за упозорење полиције и снимање, и то је то. Колико у новцу вреди живот грађанина, коминтента банке? Ако пљачкаши успеју да „заврше посао“ осигурање обештећује банку; ако пак дође до интервенције, „савесни“ грађани и радници обезбеђења полицији могу само да сметају. Зато, правило број један је: Гледајте своја посла!

У пљачки филијале Комерцијалне банке на Карабурми рањен је грађанин који је „покушао да савлада пљачкаша…“ а министар рече да ће му одати неко признање; вероватно ће му уручити неку плакетицу да се закити а себи ће обезбедити десет минута на свим националним мрежама. Шта је грађанину било на памети када је насрнуо на пљачкаша? Место шефа обезбеђења банке након што онај неспособни добије отказ? Новчана награда? Плакета? Колико би то значило његовој породици да је настрадао смртно? За чији новац си ризиковао да ти деца остану сирочићи морону!!!

Амерички полицајци које на свој начин помиње министар имају тачно одређен и прописан начин поступања у одређеним ситуацијама. Ако министар није имао времена да гледа филмове могао је да се информише код неког од својих саветника… Они ништа друго и не раде по вас дан.
Када вас амерички полицајац зауставља ради контроле докумената морате да ставите обе руке на волан тако да их он јасно види. У случају да имате сувозача, и његове руке се морају видети… (Значи, нема оно – искакање из возила и ширење руку : Брате, исек’о ме к’о репу, журим да тетки однесем лек…)
Полицајац прилази са задње стране возила цело време руку држећи на дршци пиштоља који се налази у футроли. Тек кад се увери да га не можете угрозити, тражи вам документа итд…
Када амерички полицајац дрекне: Полис, фриз! то значи управо оно што сте чули: „Заледите се!“.
То је команда која се даје уз претњу упереним оружјем; уколико после те команде начините било какав покрет који он и његов партнер могу протумачити као опасан по себе – имате велике шансе да попасете метак или више њих. Наравно – после тога ће обавезно доћи до судског поступка у коме ће партнери подржавати један другог, а ви (наравно, ако сте преживели) ћете за цео живот запамтити како се треба понашати кад вам полицајац изда неко наређење. И то код њих знају сви, од ђака-првака до пензионера са Флориде.

Дакле – ништа нарочито. Шта је проблем овакве манире увести код нас, тј. учинити да полицијски службеници буду максимално заштићени током интервенције? Нипошто нисам за то да полиција пуца као помахнитала на сваки сумњив покрет, али крајње је време да се као друштво упристојимо; ако се настави тренд који траје последњих четврт века, у полицији ће остати само криминалци и они које криминалци плаћају. Поштен човек једноставно неће видети разлог да изиграва мету којекаквима.
Јер овако како је сад, сви су на штети: Полицајци су слабо плаћени и опремљени за тежак и опасан посао од кога издржавају породице… Једино у шта се колико видим улаже је заштитна опрема и средства за разбијање демонстрација. Ако би се строго поштовали прописи везани за употребу оружја (знате оно о „три пута стој“) било би крви до колена – наравно полицијске… Због тога полицајци када су угрожени пуцају и ризикују да заглаве робију уколико се испостави да су драстично прекорачили овлашћења или оклевају – па заврше у мртвачници Ургентног центра или као доживотни инвалиди.
Или што се обично дешава, а што обичним грађанима посебно смета – свесни да закон није на страни полицајца који неосновано и неоправдано употреби оружје, полицајци се договарају и „пакују“ причу којом обмањују истражне органе да би спасили колегу.

Тужиоци су лоши адвокати плаћени од државе и постављени по налогу центара моћи да туже по политичком диктату, па на њих нећу губити време. Када се у овој земљи промени систем вредности све их треба послати на тржиште рада, а донети закон о обавезном реизбору тужилаца са мандатом од четири године, које ће између више кандидата бирати грађани – исто као рецимо, градоначелнике. Па да их после четири године смене ако утврде да су корумпирани, да туже само „боранију“ док „крупне рибе“ безбедно пливају…

Судије. Да ли је неко приметио несразмеру између жена и мушкараца на судијским функцијама? Мрзи ме да тражим егзактне податке, али мислим да је однос и до 70-30% у корист жена? Лично –  волим жене а свестан сам да ћу изазвати одијум због ових пар реченица, али ми се некако чини да су жене по правилу ригидније када треба одмерити казну неком балавцу или џепарошу, док су прилично благонаклоне и пуне разумевања према криминалцима „са белим крагнама“ који опљачкани новац улажу у куповину добара, школовање деце… Да ли би било претерано тражити да се однос мало поправи према фифти-фифти, отприлике онако како је и иначе у друштву?
Друго, закони потребни да би се криминалци стрпали иза браве постоје али је проблем у томе што се не примењују. А судије су ти који одлучују о примени закона; код нас је сасвим нормално да судија коме виша инстанца редовно враћа предмете или укида пресуде и даље суди као да се ништа не дешава… Зар не би било логично да онај ко не уме да суди (онај чије пресуде редовно исправљају у другом степену) буде упућен у судску писарницу да чита и прекуцава пресуде колега док не научи да ради оно за шта је изабран? Шта рећи о судији који је ослободио два контраверзна бизнисмена оптужбе за убиство (са седам метака у леђа оштећеног) под образложењем да су окривљени били привремено неурачунљиви јер им је оштећени претходно гадно претио!? Да живимо у некој барем приближно нормалној држави, тај више не би смео  да суди ни за крађу кокошака, а он је напротив добио предмет „Урош Мишић“ и шансу да докаже и покаже како  Муса (правна држава) дере јарца (гологузана Уроша).
Значи (омиљена реч у странци министра полиције:) министре, да за крај анализирамо ваше речи из поднаслова текста:
„Да је ово било у Америци, ниједан од ове двојице не би био жив. Ликвидирали би га, јер кад неко нападне полицију, тешко остане жив.“
Да живимо у Америци вама не би пало на памет да ово изјавите пред било ким осим пред својим ортацима са баскета. Тамо се полиција баш и не „држи закона к’о пијан плота“, нарочито она у руралним срединама где се сви познају и где пандур тачно зна кога сме а кога не сме да малтретира… Али ни једном старешини полиције а нарочито не министру унутрашњих послова не би пало ни на крај памети да прети грађанима.
Пошто су сви до једног изабрана лица, они морају да воде рачун о томе шта говоре; „полиција би (без судског поступка) ликвидирала неког“!? Шта вам пада на памет!? Уосталом – због епизоде са „коферчетом“ ви лично, тамо не бисте могли да будете изабрани ни за сеоског шерифа а камоли за министра.
 „Нажалост, наша полиција је у ситуацији да не размишља само да ли ће спасити животе, већ и да ли ће прекорачити овлашћења“, истакао је министар полиције.
Нећете веровати, али и америчка полиција је стално у ситуацији да размишља о томе да ли ће прекорачити овлашћења, али из много озбиљнијег разлога него што је то код нас случај. Наиме, када србијански полицајац прекорачи овлашћења најчешће буде суспендован, а после истраге померен на друго радно место, у другу станицу, итд. У нешто тежим случајевима добије отказ; наравно, он наставља да се дружи са бившим колегамам које га по правилу сажаљевају (јер су га ухватили) и помажу му да нађе други посао. Најчешће се ради о пословима обезбеђења код сумњивих послодаваца – али мора се од нечега живети… Само у случајевима драстичног кршења закона, где су наступиле тешке последице полицајац који је прекорачио овлашћења заврши у затвору… Лично се сећам само два случаја, што је срамотно мало за земљу у којој и врапци знају све о „договарању“ са саобраћајцима, о обезбеђивању криминалаца, о рекетирању предузетника, крађама организованим од стране полицајаца… А када и заврши у затвору, покварени полицајац тамо буде дочекан од особља које га доживљава као колегу који није имао среће; обично буде постављен за „собног“, добије добро радно место и максималне привилегије. Још ако се испостави и да има новца – земља дембелија…
Са друге стране код Американаца са којима волите да се поредите, полиција води рачун о овлашћењима – понекад више него о спровођењу закона. Јер ако прекорачи овлашћења, амерички полицајац се налази у озбиљној опасности да се нађе у затвору заједно са „ликовима“ које је својевремено тамо лично спаковао. Али су му  (за разлику од србијанског колеге) минималне шансе да у том затвору постане „фаца“. Вероватније је да ће постати нечија „девојчица“ или бити пронађен избоден на поду купатила. Због тога се њихови полицајци плаше затвора као Ђаво крста. Ситна корупција је и тамо развијена и разрађена као допунски приход полицајаца, али њихови шефови не пропуштају прилику да појединце који буду ухваћени јавно обележе, провуку кроз медије и најмање – отпусте из службе. Не зато што су много фини, већ зато што на тај начин скрећу пажњу са својих „комбинација“. Али иако су тога сви свесни, тамо нећете наћи човека који ће отпуштеног полицајца сажаљевати са: „сви то раде, мора се од нечега живети, мала му је плата, к’о да су му шефови бољи…“ И тамо знају да „риба с’ главе смрди“ али исто тако знају и да се чисти „с’ репа“.
Предлажем вам да кренете у чишћење својих редова; МУП није служба за запошљавање деце пензионисаних полицајаца и маминих синова који су завршили безвезну средњу школицу па не умеју ништа да раде а не могу да се упишу на факултет, већ  државни орган који је из буџета финансиран да грађане „служи и штити“. 
У Скупштини се борите да се полицији дају овлашћења која су јој потребна да би могла да врши функцију уместо што кукате како вас народ не воли; ако демонстранти бацају  камење  на кордон, полиција није овлаштена да им узвраћа камењем већ сузавцом, шмрковима и гуменим мецима… Знате ли да камен може да убије нечије дете коме држава није купила кацигу и платила га да је носи.
Мислите ли да се грчки полицајци радују када их грађани гађају флашама са бензином? Али они раде посао који су сами одабрали, чим им досади да се бију са штрајкачима и другим незадовољним суграђанима могу да промене занимање… Једино код нас, када политичар/полицајац губи власт/службу има осећај као да губи главу… Политичар без власти аутоматски постаје мушкарац без мушкости, неспособан да ради било шта осим да смишља интриге и комбинације. Полицајац отпуштен из службе, без пиштоља и значке, када се сети да ће тако „незаштићен“ морати да се сусреће са људима које је гњавио и малтретирао док је иза њега стајао моћни МУП – нико му не би био у кожи и сви га жале… Нервноемотиван народ, ђаво ће га знати.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s