Има ли лека?

Или одговор неколицини коментатора текста „Жртве тровања“;



Пише: Драгослав Павков
Позив на промену политике према Косову и Метохији је изазвао неке реакције које сам додуше очекивао – једино, надао сам се да ће оне бити мало боље образложене.
Као прво, резолуција 1244 представља се као правни темељ останка Космета у саставу Србије. Овде немам намеру да се упуштам у расправу о томе колико је то тачно. Али имам озбиљну намеру да питам: Ако је то тако како ви тврдите, како се десило да се на исти документ позивају и косметски Албанци када кажу да су независност прогласили на основу исте резолуције? Додуше, можете ви рећи да су њихови правници дипломирали на приштинском универзитету па им струка није јача страна – али као што видимо, ономе ко тамо држи нож и погачу, НАТО и УНМИК-у то уопште није проблем да би признали „реалност“.
Заправо моје право питање је: Шта Србија може да учини са својим тумачењем тог документа? Лично мислим да може да га окачи мачку о реп, јер  тамо где се одлучује знају да папир трпи све. А правду дели онај ко има моћ.
Дакле, потребно је оканути се празних прича о томе ко је бољи тумач међународног права и прихватити чињеницу да реалност намеће онај ко иза себе има реалну снагу.
У овом тренутку косовски Албанци иза себе (из разних разлога који овог пута нису тема) имају САД и НАТО; Срби са Космета (због разлога који овде ЈЕСУ тема) иза себе немају ни све Србе света – чак ни декларативно.

Државни врх Србије према косметском питању има неки свој однос који је условљен дужничко-поверилачким споразумима са центрима моћи који су им омогућили да буду „врх“ било чега; врапци на грани знају да осредњи медиокритети попут Тадића, Цветковића, Чомићке, не би могли да се наметну за „врх“ ни сопственом комшилуку да их нама нису инсталирале амбасаде земаља НАТО уз опран и омекшан новац из катастрофалних приватизација којим су куповали (и купују) наклоност бирачког тела. Значи – они певају како газда свира.

Поједини „истакнути“ Срби на Космету опет имају своје интересе да се стање какво је данас одржи што дуже; шверц-комерц, непостојање књиговодства и разне друге погодности за згртање новца одувек су привлачиле „способне“ појединце… Али, ради се о малом броју људи. Шта је са интересима нас који смо већина, овде и тамо?
Јер лаж (добро упакована али ипак лаж) је да су сви Срби са Севера шверцери, насилници и барабе. То што неко у Митровици купује гориво јефтиније него што га други купују у Београду не чини га шверцером и криминалцом; шверцер и криминалац је онај ко је то гориво допремио у Митровицу а део пореза стрпао себи у џеп. Такође, шверцер и криминалац је онај представник државе Србије који је ово све омогућио па други део пореза стрпао у свој џеп (или страначку благајну – свеједно).
Грађанин Митровице који је гориво купио  само је корисник тренутних тржишних околности који тамо владају.
Међутим, највећа превара коју режим спроводи је спин који ће коначно завадити Србе са Србима. Када дође време да се са албанском фантомском државом „нормализују односи“ режим ће имати лак посао;
Срби са Севера ће мрзети Србе из енклава јер су они проблем: Давно би Космет био подељен на „српски“ и „шиптарски“ да није било ових енклава, некаквих манастира и богтепитај каквих све чудеса… 
Срби из енклава ће мрзети своје сународнике са севера јер нервирају Шиптаре који би могли да се освете њима који су ни криви ни дужни, тј. прилично су лојални обема „државама“…
Срби из „остатка“ Србије ће мрзети све њих заједно, јер би давно били у ЕУ где би са грана брали евриће – само да није било њих (који су узгред исто што и Шиптари јер слабо рукују падежима) који су их успорили на „европском путу“…
А сви заједно ћемо мрзети Србе из дијаспоре јер су на време збрисали из ове луднице, а сад нам оданде држе предавања о томе шта је „прави“ патриотизам, плачу за Косовом и Крајином – али им ипак ни на крај памети не пада да притегну обојке и дођу овамо да инвестирају или недајбоже ратују за ту Србију о којој гуслају…

Друго, јасно ми је да се оно што пишем не доживљавају сви на исти начин.Због тога не замерам људима кад неко моје писаније нападну; али замерам када остане и заврши се на нападу.
Значи, ја сам се потрудио да своја размишљања изнесем пред јавност…Има много оних који не мисле да је важно шта ја мислим о било чему – они једноставно кад виде моје име у наслову, тај текст прескоче. Данашњи текст је намењен онима који уложе труд да прочитају шта сам написао, не сложе се са оним што предлажем али не кажу шта  мисле да треба урадити.

Једни кажу да је резолуција 1244 камен међаш који се не сме мрдати…
Други се слажу да ово данас ништа не ваља, али и то је боље од рата, санкција, немаштине – па зато треба чекати да се стекну неки услови…
Трећи мисле да је непријатељ много јак и да без Руса и њихове војске можемо само улудо погубити главе…

Дакле, све се своди на закључак: Не предузимати ништа јер „ко ради греши“, а велике су шансе да се погреши па…
Прво размишљање је погрешно из неколико разлога: Прво, не постоје примери (барем ја не знам за њих) да је неки документ био ЈЕДИНИ разлог због кога је право неке државе поштовано у светским релацијама. Страна која на преговарачки сто или топографску карту ставља неко спорно питање, документ попут „р-1244“ потеже само као основ на коме темељи своје захтеве. Србијанска страна је у спору са косметским албанцима и „међународном заједницом“ тај документ ставила на сто – они су га одмакли руком и рекли: О томе нећемо да разговарамо…
Шта даље?
Имамо ли право да се понашамо као онај магарац што је чекао да трава озелени? Наравно, не питам ја ово режим већ себе и све који ово читају.
Лично, мислим да је потребно (и корисно) тај документ у сваком случају истицати као правни акт који нам потврђује право на Косово и Метохију као део Србије, али који нас не сме ограничавати да предузимамо акције које сматрамо да су потребне како би се та територија вратила под наш суверенитет; из простог разлога јер га не поштује друга страна.
Када вам провалник усред ноћи (стекле му се околности) упадне у кућу – браните ли свој посед тако што му покажете ЗК-уложак где пише да сте власник  стана „1/1“ или зграбите тучак за месо па га звизнете у чело!?

Друго (оно да треба чекати) је такође погрешно: Има пар примера да су странци некој земљи донели ослобођење од окупатора… То су многе земље источне Европе у другом светском рату. Пољаци су покушали да се одупру Хитлеру па су славно изгинули, а они који су претекли су избегли у емиграцију, где су их Британци користили као топовско месо за (првенствено) своје потребе.
Чеси и Словаци су поступили онако како ви предлажете – знали су да се као мала нација не могу супротставити Рајху, па су одлучили да чекају Црвену Армију… И дочекали су је; само што нису добили слободу већ нову окупацију. Оно јес’ да су имена државних руководилаца била чешко/словачка, али задаци и свилени гајтани су стизали из Кремља, то ваљда није спорно!?
Је ли то будућност какву прижељкујете за Србију или пак мислите да смо ми нешто посебно, да неко према нама гаји било какве претензије осим империјалних?

Трећи су у праву: Непријатељ јесте много јак. 
Али ово није средњи па чак ни двадесети век, када је јак непријатељ јавно и поносно могао да нападне и пороби било кога па му наметне своје“вредности“ и гувернера/губернатора. Данас чак и светски хегемон САД рат користи као последње средство за остварење сопствених циљева. Разлози су бројни, мислим да је развијеност медија најважнији. Оно што сте некад могли да радите у Мај Лају данас не можете да радите у Кандахару… Играчи су са америчке стране исти али су се околности промениле. Крајем ’60-тих спаљивање целих области напалмом није била нека нарочита вест, данас су прворазредне светске сензације Абу Граиб и вежба гађања из хеликоптерског митраљеза на авганистанским сватовима… Околности су се промениле толико да притвор Гвантанамо нису смели да лоцирају нигде на  америчкој територији већ на Куби – а не би ме изненадило да сутра за њега окриве Кастра…
Шта ‘оћу да кажем?
Када сам позвао на проглашење окупације и отпор окупатору нисам мислио да треба да се одметнемо у шуму и почнемо да палимо кукуруз који још није обран под паролом „Ни зрно жита непријатељу!“.
Мислио сам на отпор у складу са новом државном политиком по којој ће се Косово и Метохија третирати као привремено запоседнута територија на коју Србија има право и која ће све учинити да је било кад и под било каквим историјским и геополитичким околностима врати под свој суверенитет.
Ма шта рекли опоненти, ако се позивате на неки документ УН који друга страна не поштује или га поштује само када њој одговара ви окупацији дајете легитимитет. Немате право да се борите против нечега што сте прихватили. Ако је тај документ толико контраверзан да га свако може тумачити према својим потребама у чему се састоји корист коју Србија има од поштовања његових одредаба?
Облици борбе које имам на уму су грађанска непослушност, избегавање плаћања комуналија и пореза, одбијање учешћа у окупаторским органима власти (без обзира на то колико се плаћа) и јавно жигосање проданих душа попут примерака са Новог Београда , а у случају да органи „косове“ прибегну насиљу – масован ненасилан протест који укључује ангажовање Фејсбук репортера, патриотских портала, радио-аматера, људи који имају контакт са представницима пријатељских земаља…
Са друге стране, држава мора да јасно и гласно уз употребу свих својих потенцијала стане иза својих лојалних грађана настањених на Косову и Метохији. Уместо што као сада неколицини страначких лидера омогућује да се обогате – а кад имају новац, свеједно им је где ће живети и ко ће им бити суседи.
То подразумева социјално збрињавање свих који због непризнавања „косовске државе“ не могу да добију посао… Пензионера и деце… Обавезу да од пољопривредника по тржишним ценама тамо откупи све што произведу и дистрибуира у српским срединама по ценама повољнијим него што су то „косовске“… Инспирисати и подржавати повратак Срба на те просторе и то комплетних породица за које КФОР мора да гарантује безбедност. Уместо рецепта по коме се ради данас, да човек оде у своје село где му је Хашим Тачи саградио кућу, услика се и да изјаву за телевизију коју пренесу медији широм света – а онда се врати у Крушевац (на пример) и обавести породицу да је бивши комшија Албанац веома заинтересован да њихову нову кућу откупи по пристојној цени…
На међународном плану непрекидно истицање и стављање у први план „косметског питања“, односно вршење притиска на администрацију „косове“ и њене белосветске спонзоре, а повода неће недостајати у то сам уверен…
Дакле, браћо Срби – то је то… И шта ћемо сад, ако је познато да се не може „стиснути и прднути“? Додуше, један је пробао па се… преварио.

Као што сам рекао раније, решење је у непрестаном трагању и борби за национални интерес; политичка слика Србије није сјајна него катастрофална али тренутно немамо боље људе ни странке… Претпостављам да морамо радити са оним што нам је на располагању. Да поправљајући њих поправљамо и себе истовремено, да их стално смењујемо и доводимо на власт нове који ће под нашим притиском морати да мењају цео политички систем све док се не стигне до неког правичнијег тј. док се демократија не спусти до сваког појединца, док сваки појединац не схвати да је важан шраф у државном механизму.

Додуше, можемо и да кукамо… Пет стотина година наше кукање је забављало Турке и њихове кнезове, све док лоши амбасадори (Дахије) нису одлучиле да посеку своје чанколисце и тако их окрену против себе то јест’- натерају их на борбу… Данашња Порта у Београд шаље људе премазане свим мастима; зато нема места нади да ће власт учинити неку савремену „сечу кнезова“ и испроцирати отпор Жутаћа.
Можемо ли ми остали чекати петсто година на свој део слободе и права на живот достојан човека ?

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s