Драгослав Павков: Жали боже…

u-farmu-stize-policija-era-se-hvalio-vezom-s-maloljetnicom-504x335-20130311-20130322092551-ca651f6b95234d18b736575e95fd95c1
Ово неће бити толико прича о „српским напредњацима“ колико о српским наравима.У Страсној седмици пред Васкрс присуствовали смо жалосном перформансу Српске напредне странке и њених челника, када је Томислав Николић до власти покушао да дође „преко кревета“, по угледу на многе угледнике/це којима је то већ пошло за руком… Да не улазимо у теорије завере којима се у Србији објашњава све наизглед необјашњиво, запитао бих се: А шта ако је напредњачки фијаско просто резултат једног незнања, аљкавости у планирању и недостатку идеје? Мислим, да за тренутак занемаримо „вишу силу“, а да се позабавимо очигледним грешкама набеђеног српског Гандија и Александра Вучића као његовог гласноговорника.

А све је почело као у причи…
Након Коштуничиног за Србе нетипичног враћања мандата народу, Србија је спознала да и од лошег има горе; “ Народњаке“ су на грбачи народа заменили „проЕУРОпејци“. Картел, који влада подмићивањем или застрашивањем опозиције и давањем шупљих обећања о Европи која  једва чека да нас запосли и плати по својим стандардима – онима који у свом незнању мисле да је на западу све еМ-Ти-Ви, а да је најдефицитарније занимање у тој Европи – пробни спавач у индустрији мебла.

Ко су људи од којих гласове тражи (и добија) картел под називом „За европску Србију“?
Првенствено, људи запослени у јавном сектору, дакле – просвета, култура, полиција, војска, здравство, државна управа и локална самоуправа… Онда пензионери, припадници мањина (националних, сексуалних и свих осталих, јер ЗЕС се са својим обећањима уклапа у све калупе), људи у стању социјалне потребе… Већина њих је једва дочекала постпетооктобарске благодети у облику кредита (које су за време Милошевића добијали само „одређени“, док сада може да их дигне и убије се скоро свако), тако да данас видимо пристојан број пристојних аутомобила на непристојним србијанским путевима, све више лепих фасада, за разлику од оних „Слобиних“ неомалтерисаних када је преживљавање било у првом, а естетика у другом плану, много  тридесетогодишње „деце“ је на кредит који су дигли родитељи ишло да види свет… Многи су први пут у животу видели грчко, турско или бугарско море преко туристичких агенција које имају могућност плаћања „на одложено“…
Од укупног броја запослених у Србији, скоро* педесет одсто плате прима из државног буџета.

Српска напредна странка није рачунала на подршку тих подмићених и уцењених људи; рачунала је на подршку оних запостављених и маргинализованих педесет одсто грађана Србије, којима нико ништа не нуди из простог разлога јер са оном првом половином, плус чланови породица функционера из власти имају тесну али сигурну већину.
И гле чуда, та мутава страна Србије, она која не уме „да се снађе“, у напредњацима је видела снагу која би могла да донесе промене, да се карте мало боље промешају него што је то до сада био обичај… Да мало њихова деца са тек одштампаним дипломама Мегатрендових менаџера добију шансу да управљају ЕПС-ом, Телекомом, добро не НИС-ом, али има ту још „јаких државних“ фирми…
И ти људи су почели да се декларишу као симпатизери бивших Радикала, а агенције за истраживање јавног мнења су добиле  пуне руке посла и новца дижући рејтинг нове странке, а плашећи владаре Србије променама које тек што нису наступиле „према истраживањима која је провела агенција „Bubaschwaba“ „…

Рејтинг нове странке према истраживањима поменутих агенција дигао се до невероватних 40-так одсто испитаних… А онда се појавио проблем – шта учинити са том снагом која се ваља земљом?

Из ове перспективе, знајући ово што сада после Николићевог штрајка жеђу/глађу знамо, јасно је само једно: Та странка овог пута није ни имала намеру да се бори за власт јер са влашћу не би знала шта да ради – све да им је неко поклони увезану машницом. Једино што лидере напредњака занима је да постану Шешељ уместо Шешеља.

Уосталом, и шта би они са Србијом оваквом каква је данас? Привреда у расулу, давно смо заборавили где су нам радили пријатељи који су некакви мајстори и занатлије… Како се зваше она фирма из Шапца што је правила регале и кауче? „Храст“? Не та је из Хрватске… „Јела“? Е, „Јела“… Што су то били добри каучи, а не к’о ови данас од кинеске иверице из које испадају ексери…

Сви који данас раде су чиновници, менаџери, уметници, лекари, фармери… Да ли сте приметили да нигде нема радника и сељака?
Да би неко запослио раднике, морао би да на светском тржишту нађе купца за њихове производе. Али то није тако једноставно јер је светско тржиште јефтине робе преплављено кинеским бофлом који ће увек бити јефтинији од србијанског, а на тржиште ексклузивне
робе немамо приступа – просто јер не умемо да направимо ништа ексклузивно.

Сељаке треба разликовати од „фармера“ како их замишља Захарије Трнавчевић; аграрна политика ове државе води у правцу да мали произвођач и коначно буде уништен и доведен до тога да му се више исплати да своју дедовину прода неком Захаријевом фармеру
него да је сам обрађује… Фармери као велики произвођачи добијају државне подстицаје („Суперхик-држава“ краде сиромашнима да би дала богатима), док је банкама (у складу са „законима тржишта капитала“) омогућено да своја потраживања од малих наплаћују
активирањем хипотека и „седањем“ на рачуне жираната…

Ако би СНС озбиљно стала на страну „презрених на свету“, отпуштених радника и перманентно пљачканих сељака па најавила да ће када дође на власт променити законе по којима су једни отпуштени а други осиромашени и опљачкани, да ће провести ревизију приватизације – наћи ће се у директном конфликту са својим (вероватним) спонзорима. Не мисли ваљда неко овде да се СНС (или било која друга странка) финансира из чланарине?
Колико велик улог је у питању, најбоље сведочи посета тајкуна Милана Бека лидеру напредњака; ако је тај пристао да се „офира“ пред камерама – значи да су у игри стварно велики интереси. Какав Патријарх, какви бакрачи… Онај ко плаћа бира шта свира банда.

До сада сам написао два текста о активностима СНС који су углавном схваћени као плод мојих симпатија према тој странци. Они који су то тако доживели, углавном јесу у праву; и иначе симпатишем сваког ко се декларише као противник ових продаваца магле који су данас на власти у Србији. Али, данас дефинитивно могу да кажем: Српска напредна странка је испричана прича.

Велику енергију коју су ослободили, претворили су у ништа; на митинг 5. фебруара дошло је много људи из целе Србије да чује шта то има да каже Тома који је кобајаги жртва медијског линча… Већина тих људи била је спремна да демонстрира док власт не објави датум
превремених избора. Знам, јер сам путовао аутобусом са члановима и симпатизерима те странке и чуо сам шта људи причају током путовања. После завршетка митинга, коментара углавном није било, људи су мудро ћутали плашећи се да не испадну будале или „певци који прерано закукуричу“… Нешто је на том скупу фалило.

У припремама за други скуп 16. априла, лидери напредњака грозили су се како ће „ићи до краја“, како се неће разилазити док се не објави да ће избори бити расписани одмах, па је „одмах“ као резултат компромиса са самима собом промењено у 18. децембар, и коначно, после Тадићевог одбијања „понуде која се (кобајаги) не може одбити“ – закључак да избори и нису важни, важно да је нама Тома жив и здрав…

Тачно. Најважније је да смо сви живи и здрави…
Срби су добили још један удисај азот оксида (мислим да се тако зове онај гас од кога се прво смејете к’о луд на брашно па онда заспите пред операцију)… Тако да ће се убудуће ретко који одлучити да  напредњацима посвети и минут свог слободног времена; два безвезна и бескорисна доласка у Београд су сасвим довољна. Изузимајући наравно страначке активисте који од свог ангажмана очекују директну корист, али они су професионалци; како су јуче махали заставама СНС, сутра ће махати заставама СПС, итд.

Ово је била битка коју је Томислав Николић морао да изгуби. Не улазећи у обдукцију његовог (политичког) леша, већ издалека је јасно да је из битке коју је почео својим „жеђовањем“ могао изаћи са штитом, или на штиту… Пуковник или покојник – да буде јасније.
Да је расписао изборе по захтеву напредњака, политички покојник постао би председник Тадић; знајући с ким, односно с каквим менталним склопом у глави председника државе имамо посла – нико реалан и рационалан није ни очекивао да ће овај пристати на Томину уцену:
„Мој живот или избори“.
Један живот, па и живот лидера најјаче опозиционе странке је безначајан када се упореди са „европском перспективом Србије“…
Онај ко је утриповао да је „одабран“ да Србију води било где, то је морао да зна пре него што се одлучио да пре одлучујуће трке (а то би двогодишња борба напредњака требала да буде) обује тесне патике. Вучићево пренемагање код Оље Бећковић, Николићевом штрајку нанело је само штету. Ухваћеног између три ватре, од егзекуције га је спасла вест о томе да је Николићу лоше па је напустио емисију пре времена…
Данима најављивана „понуда која се не може одбити“ говори о две ствари: Николићевом непознавању „материје“ тј.  људи којима је понуда упућена, или очају те странке.

Понуда је упућена председнику државе за кога смо до сада утврдили да има емпатију само према људима који нису Срби; дакле, могао је Томислав Николић и да се самоспали пред Тадићевом резиденцијом – не верујем да би произвео било какву реакцију. Ако то није могао да претпостави, одакле му идеја да је он тај ко треба да нас води било где?

Други који су конзументи „понуде“ јесу грађани Србије; велики број њих  изашао је да подржи Николића и његову странку, а заузврат су добили – шта?

Доказ да у Србији ништа није онако како изгледа, да се све може релативизовати, да данас сасвим суверено тврдиш како је штрајк жеђу највиши степен самопожртвовања за добробит заједнице (а и шире), а сутра сасвим супротно – да ништа није вредно људског живота, нарочито живота моралних гиганата попут Томислава Николића.

Наравно, грађани Србије су од почетка знали да Николић није од исте „јапије“ као његов политички гуру Шешељ; нема он ни промил од те задртости и јуродивости Војислава Шешеља, за кога верујем да је толико луд да би био спреман да умре у инат Хансу Холциусу и хашкој инквизицији.
Али, грађани су пожелели да имају некога на кога се могу угледати, па све и да не освоји власт… Неко чију жртву би касније уз гусле опевали… Томислав Николић и његова странка дефинитивно нису људи у које би се требао угледати било ко.
Постоји ли нека епска песма о Милошу Обреновићу на кога јавља ми се, жели да личи лидер СНС?
Некако док ово пишем наумпаде ми мисао цара Мурата: „Не може се царство задобити, све лежећи и чибук пушећи…“
За данашње политичаре власт над Србијом је царство; не постоји земља у свету где ће вам гладан човек, коме ћерка излази с маторцима да би себи могла да приушти минић, топић или ајпод  рећи: „Добро је док не туку…“
Е, ако вам за то царство вреди крвавити гаће – изволите. Али престаните да нас лажете као да смо ретардирани. То је увредљивије од ЗЕС-а.

 

Advertisements

Jedno mišljenje na „Драгослав Павков: Жали боже…

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s