ХУМАНОСТ НА ТУЂ РАЧУН

На Бадњи дан, директор РТС-а обрадовао је свеколико Српство (и
грађанство) отварајући трећу „сигурну женску кућу“ у Београду,
саграђену пре свега новцем уредних платиша ТВ претплате. Додуше, можда
и нисам у праву, можда РТС има и неке друге изворе прихода, али
свеједно, као наиван и прост човек мислим да је улога „јавног сервиса“
нешто сасвим друго, а не инвестиције у области грађевинарства.
Оно јес’, постоје „сигурне куће“ и на другим местима, није то
измишљотина Весне Станојевић која је себи нашла запослење и смисао
живота… То да јој добро иде, сконт’о сам из приче једног пријатеља
кога скоро није збрисала на „пешачком“ како рече „највећим џипом кога
је у животу видео“. А зна се шта „у Срба“ представља џип…
Елем, у Немачкој и широм западне Европе разне НВО и удружења која се
баве правима жена у „сигурне куће“ смештају жене жртве насиља у
породици и жртве тзв. „секс-трафикинга“. Једино што се тамо углавном
ради о Туркињама, Албанкама или женама које су пореклом из бивших
„прекоморских поседа“ разних „круна“, дакле, припадницама етничких и
верских заједница где је уобичајено да се бракови склапају на основу
погодбе, а не на основу међусобне наклоности или љубави супружника. У
великом броју случајева ради се и класичној трговини белим робљем, и
све активности усмерене ка помоћи тим женама треба поздравити.
Активисти поменутих организација преко разних програма који се
финансирају из познатих извора (често и средствима из државног буџета)
раде на упознавању жртава са њиховим правима која проистичу из закона,
организују им курсеве језика и оспособљавање за занимања где није
потребна велика стручност а дефицитарна су, тако да становнице
„сигурних кућа“ по одласку буду оспособљене да зарађују и брину се о
себи и (често) деци, то јест да постану независне од насилника.
Разлика између тамошњих и србијанских „кућа“ које ничу као печурке
после кише је велика…
У уређеним друштвима западне Европе „сигурне куће“ се користе за
смештај жена које су на неки начин искључене из „природног“ окружења,
тј. које су због разних разлога (прељуба или непослушност мужу на
пример) изопштене из заједница којима су припадале и које их по
изласку неће прихватити.
Код нас међутим, у „сигурне куће“ се смештају жене жртве насиља које
држава неће или не може да штити.
Због тога овај текст није напад на Александра Тијанића и Весну
Станојевић, већ напад на бескорисну државу.
На државу која нема никакав проблем с тим да радећи посао који припада
њој (и за који је она већ плаћена) неки људи стварају политички, а
богами и реални капитал. О чему се ради?
Нашем законодавцу није било довољно што је према важећем Кривичном
законику забрањено вршење насиља у било ком облику, потрудио се да
донесе и закон против насиља у породици. Закон толико рестриктиван и
дискриминаторски према мушкарцима, да га се не би постиделе ни
најрадикалније феминисткиње. По том закону на пример, када жена
пријави да је муж (или „партнер“) злоставља полиција има право да га
физички раздвоји од ње (ухапси) и тако га спречи да настави са вршењем
кривичног дела. Суд има право да му изрекне привремену меру забране
приласка и уласка у стан, чак и ако је он власник. Сам појам
„злостављања“ толико је релативизован да се злостављањем може сматрати
чак и игнорисање брачне другарице (занемаривање), претња употребом
физичке силе (немој да ти опалим шамар…), ускраћивање новца (за
шминку на пример), злостављање деце (због бежања са часова,рецимо),
итд. Све у свему, рекло би се да постоје сви предуслови да жене
уживају у заштити државе коју плаћају. Међутим, очигледно је да и даље
постоје разлози за изградњу „сигурних кућа“, па се питам ко је овде
луд а ко збуњен; основни разлог који наводе заговорници тог вида
помоћи женама је: „Држава није способна да жене заштити од
насилника…“
Прво што ми с тим у вези падне на памет да питам је : „А чему онда
служи држава, ако није способна ни за такву ситницу попут раздвајања
жртве и насилника?“ Мислим, је ли могуће да српска држава и њени
органи постоје једино да би одређени људи имали „радно“ место, да би
они који не знају ништа да раде изигравали политичаре и за своју
зајебанцију узимали паре? Каква је држава која се у УН трти да ће
„бранити Косово“, а није способна да злостављану жену одбрани од
ЈЕДНОГ насилника?
У уређеним државама жена која трпи злостављање назове 911 и диспечеру
објасни свој проблем, а он одлучи кога ће послати на лице места,
најчешће полицијску патролу… Полицајци из разговора са учесницима
сукоба сазнају о природи сукоба и на лицу места одлучују о мерама које
ће предузети. Ако процене да ће се насилничко понашање наставити или
чак ескалирати, приводе насилника, о томе праве забелешку, а у року од
24 сата, тј. најбрже могуће изводе га пред судију који на основу
службене забелешке полиције и извода из казнене евиденције одлучује о
његовој судбини. Најчешће му се изриче мера исељења из заједничког
стана и забрана приласка до одређене удаљености жртви… И за чудо –
то се тамо мора поштовати… Толико, да ако је забрана приласка до 100
метара, окривљени не сме ући у исти супермаркет кад је оштећена у
њему… Не сме ући у исти градски аутобус с њом… Толико, да ако му
падне на памет да прекрши забрану, полиција по пријави оштећене
ургентно поступа, приводи окривљеног, а њему се онда лоше пише у
постојећем кривичном поступку – пошто тамошње судије озбиљно схватају
своје функције и по правилу не трпе да неко игнорише њихове одлуке.
Како то иде у Србији?
Муж долази с посла или кафане љут и нервозан (пошто овде само човек
под утицајем неке хемикалије може бити миран и опуштен) а жена му
направи представу са плакањем, вриштањем и лупањем тањира… Он као
прави патријархални алфа-мужјак пљуне у шаке и припали јој једну
„васпитну“. То њу још више разбесни, закључава се у купатило и са
мобилног зове полицију… Долазак патроле потраје једно извесно време,
пола сата-сат, за то време жена се (под утицајем шамара или самоће у
купатилу) мало смири, и када полиција позвони на вратима – заједно са
мужем и осмехом „бр. 16“ објасни органима да је била љута, да то није
било страшно, да су њих двоје разјаснили неспоразум и да су ето сви
поново срећни, а срећна је и полиција јер не мора писати забелешке,
попуњавати формуларе, итд.
Када се иста ситуација понови после месец дана, само овај пут са
употребом песнице уместо шамара, алфа мужјак мора да се испрси и обећа
неки вредан поклон као доказ љубави, да би његова лепша половина
разбијену аркаду полицији „објаснила“ као последицу судара са вратима,
а не са песницом…
После првог и другог, по неком правилу увек дође и трећи пут, сада већ
са озбиљним „набадањем у вугла“, шутирањем на поду и ломљењем костију,
полиција не реагује јер већ „знају“ да се ради о оних „двоје лудака
који се туку и мире пре него што стигнемо…“. Јер наша полиција је
пуна психолога бихевиориста и стручњака за односе у породици који
немају никакав проблем да на основу „знам човека“ процењују треба ли
или не интервенисати. Додуше, био бих неправедан ако бих сву кривицу
пребацио на њих, па то и не чиним.
Данашња омладина, од родитеља презаштићена и хендикепирана морално и
материјално, све теже се одлучује да уђе у брак… Када се то и деси,
обично је узрок не љубав и међусобна наклоност – већ нежељена и
неочекивана трудноћа за коју је кривац „мајмун који није пазио“ или
„крава која не зна рачунати плодне дане“. Када се за светињу попут
брака тражи КРИВАЦ – такав брак само чудо и велико стрпљење уз вештину
за постизање компромиса ради заједничког интереса може спасти.
Заједнички интерес је најчешће добробит заједничког детета, али у
неким ситуацијама превладавају разлози за сукобе, надгорњавање и
отворени анимозитети које супружници често неће ни сами себи да
признају. Тада, уместо да се разведу и колико-толико остану у
коректним односима, они приступају тражењу савезника који ће
посведочити да су они у праву, а да онај други не ваља. Такви односи
често буду праћени насилништвом, најчешће са женске стране
вербално/психичким, а са мушке оним препознатљивим – физичким. Због
чега законодавац није инкриминисао и поменуто вербално/психичко
насилништво, немам појма, вероватно јер за то нико није лобирао…
Када неко трпи насиље, прво што му падне на памет је да се према
својим могућностима супротстави, а онда да потражи заштиту државе; ако
је случајно позвао мушкарац, полиција која дође да интервенише му се
насмеје у брк и направи будалу од њега уз упозорење да полиција ради
озбиљан посао и није ту да би он имао кога да зеза кад се покачи са
женом. Нека седну и договоре се к’о људи…
Ако је позвала жена, мало су обазривији јер је познато да су жртве
насиља у породици углавном жене, па можда ту и „има нешто“… Ако нема
повређених и свађа је завршена пре њиховог доласка – одлазе уз
упозорење да то што раде није лепо, шта ће људи рећи, итд, и на себе
преузимају улогу брачног саветовалишта, улогу која им не припада.
Правилно би било да поступе као они полицајци са почетка текста и
случај препусте судији који је стручан, позван и плаћен да пресуђује и
преузима одговорност за одлуке које доноси. Да свако ради свој посао.
Додуше, то би захтевало непопуларно пискарање, али онај коме је тешко
писати, увек може оловку заменити крампом или чобанском буџом, чисто
да види да се хлеб може зарађивати и на начин који је неугоднији од
шврћкања климатизованим Пежоом и писања забелешки и извештаја.
Следећи који би морао да одигра своју улогу у заштити од злостављања
је суд; ако неко позове полицију, ова интервенише и случај преда суду,
а учесници догађаја се у међувремену помире и на суд дођу загрљени,
правично би било да друштво од тога има неке користи… На пример, да
плате трошкове таксирања од куће до станице и суда, смештај и храну у
притвору, судске таксе…
А у случају да је позив био оправдан, интервенција сврсисходна и
насилник осуђен – брак се разводи, евентуална деца се поверавају на
старање и васпитање оштећеном, заједничка имовина се дели, а трошкови
поступка наметну насилнику.
Значи, такозване „сигурне женске куће“ не решавају ни један проблем
већ га компликују. Држава и њени представници су одушевљени јер је
њихов посао преузео неко други… Судови су претрпани предметима, за
њих није важно ко је крив ако нема мртвих глава, а странке ће за
десет-петнаест година у редовној парници истерати правду… Полиција и
онако не зна куд ће с главом од посла, само им фали да прдекане по
СУП-овима пуне комшијама који су “ мало“ ишамарали жене…
Јавност, јавност је незаинтересована из више разлога: Једни не виде
ништа лоше у томе да се зна „ко је газда у кући“ али су политички
коректни па мудро ћуте.
Други су они који мисле да насиље у породици јесте велик проблем, али
нећемо ваљда фине, узорне људе трпати у затвор јер им се по некад
омакне да жени „припале“ васпитну, а деци родитељску шамарчину!?
Треће су жене којима никад доста права, које више и не крију да би
најрадије попут митских Амазонки мушкарце користиле за потребе
размножавања и задовољења похоте, а кад постану неупотребљиви – зна
се…
Четврти су они који се мудро уклапају у трендове и за своју
„просвећеност“ бивају одговарајуће награђени.
Постоји и пета група, група нас који смо заинтересовани да нам
друштво и држава почну личити на заједнице нормалних људи који
легитимно постављају питања и на њих очекују одговоре надлежних.
Којима није Свето писмо све што неко чује на некој „радионици“,
направи „пројект“ и за њега очекује наш новац. Држава је дужна да
поведе рачун о нашим интересима и надам се да ће нас у будућности бити
све више.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s