Драгослав Павков: РЕВОЛУЦИЈА – МАЛО СУТРА…

Међу ауторима и коментаторима текстова на патриотским сајтовима полако
су се искристалисала два правца у размишљању на тему: “ Шта даље?“.
Први који заступа Миша Ђурковић, да је режим склон паду, да му треба
само пар удараца, споља (вероватно завртање неке кредитне славине и
још по нека „победа“ типа – измењена „косовска“ резолуција) и једна
мања инстант револуција изнутра – па ће га однети ђаво…
Мени се јако допадају једноставна решења, што би рек’о Пријатељ Митар
– „Фик и готово…“, али са њима имам (углавном) нерешив проблем –
због наметнуте једноставности таква решења дају лоше резултате.
Искуства из прошлости нам говоре да су после великих жртава и успешно
изведених „револуција“ на власт често долазили још гори, незналице и
криминалци… Због те наметнуте једноставности решења, још нисмо чули
ко су људи који би (после револуције) требали да замене ове који су на
власти данас. Ваљда да не разбијамо главу небитним питањима… Наше је
да зграбимо мотке и разјуримо багру из министарстава, резиденција и
агенција, а други „зна се који“, ће водити бригу о кадровским
питањима. „
То је нешто што је већ виђено после петооктобарских промена; после
дуготрајне медијске кампање, сатанизовања Милошевића и његовог режима,
после милиона долара и марака уложених у „подршку демократским
снагама“ народ Србије је изашао на улице, узео мотке и изборио се за
демократске промене. 

Свако од оних милион људи који су тог дана гутали
сузавац знао је ко је Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Момчило
Перишић, Владан Батић, Ненад Чанак.
.. И сви ти људи су пристали да
подрже коалицију непомирљивих идеологија и људи оптерећених личним
анимозитетима – само да би видели леђа једном режиму који је изгубио
везу са стварношћу и светом. Поверовали су причама да странци са
џаковима новца у ниском старту, чекају на границама, само да падне
режим па да дођу да инвестирају, отворе нова радна места…

Уместо странаца, на бензинским пумпама у околини Сегедина испијајући
макијата и капучина и грицкајући пластичне кашичице седели су
„кадрови“ за које нико живи до тада није чуо, мада су мора се
признати, неки од њих имали прилично позната презимена.
Већ од нултог сата тог шестог октобра у џиповима са дипломатским
таблицама ти људи су прешли границу и засели на руководећа места у
држави. Пазите, ми јесмо гласали за Коштуницу и Ђинђића, али ко је
гласао за Љиљану Недељковић, Александра Никитовића, Владимира Бебу
Поповића, Немању Колесара, Јелену Триван
Ми јесмо гласали за
Владана Батића и Горана Свилановића, али ко је гласао за јуродивог
Милана Ст. Протића (амбасадор у Вашингтону који је рекао да он тамо
представља „своју“ а не државну политику) и други олош који од тада
„представља“ Србију у иностранству?

У томе је проблем са овом врстом промишљања наше садашњости и
будућности; и ови који нам се нуде за „калифа уместо калифа“ изгледа
да би кадровали на исти начин као њихови претходници. Само, уместо
људи које би им наметнула бриселска или вашингтонска бирократија,
поставили би своје ортаке, спонзоре и стручњаке које би им препоручиле
неке друге бирократије.
Пошто се ради о високо образованим људима, наравно да им је јасно да
је шансу за ову врсту револуције проневерио ДОС; због тога уместо
револуције, у задње време све више предлажу бојкот избора, избора који
су извесни али нису расписани. Тако за рачун власти бесплатно
сондирају јавно мнење, а на основу резултата које добије, режим ће
извући закључке о расположењу бирача и одлучити о тајмингу за
изборе.Које ће наравно добити, подмићивањем бирача или крађом –
свеједно.

Тој врсти размишљања супротставља се (ако сам добро сконт’о) Жељко
Цвијановић, и наравно – Двери*.

Није спорна потреба да се у Србији промени „власт“. Међутим, није
довољна само смена Курте да би узјахао Мурта; потребно је променити
начин размишљања бирача. Потребно је вратити се у предшколски узраст и
поново учити о људским вредностима и људским особинама. Потребно је
Србима (ма колико то било увредљиво на први поглед) као
шестогодишњацима, непрекидно тупити да је крађа крађа – а не
сналажење… Да је мито мито – а не чашћавање… Да је издаја издаја –
а не еуроатлантска интеграција.

Да се задржимо на само ова три питања…

Када преко својих веза (тамо где треба) добијете информацију да ће се
тајитај привредни субјект продати на аукцији са ниском почетном ценом
и да за њега нико други није заинтересован, пошто га је претходни
принудни управник докусурио, толико да никад, али никад неће стати на
ноге – када вам „ваши људи“ кажу у којој банци можете (уз одређни
„тал“) добити кредит да купите тај привредни субјект – само ако сте
комплетни идиот (или поштењачина, свеједно) нећете препознати шансу…
Ако ипак нисте ни претерано поштени, а ни комплетни идиот, можете
прибавити банкарску гаранцију и купити тај безвредни „субјект“… Онда
вас у Агенцији за привредне регистре упишу као власника, на конту
власништва можете дићи кредит „за покретање процеса производње или за
репроматеријал“ до трећине вредности „субјекта“ коју вам „напумпају“
одговарајући „људи“ правилно распоређени од стране оних за које сте
гласали, или још боље, оних које сте спонзорисали док су били нико и
ништа… А онда као председник управе привредног субјекта – новац
добијен за „покретање…“ позајмите сами себи као грађанину. Наравно,
уз уговор о зајму у коме пише да ћете дуг вратити чим будете имали
новца. 

Пошто частите“ све који су вам помогли у овој „комбинацији“,
остаје вам доста лове за зидање кућа (нек цркну душмани), школовање
деце (наравно у иностранству јер наш образовни систем не ваља),
куповину кола за разбијање (није бег циција) а ако притом имате зрно
соли у глави, требало би да предвидите и неки фонд за адвоката довољно
кварног да вас у евентуалном судском спору квалитетно заступа.
Дакле, ма колико ово изгледало као понашање талентованог бизнисмена,
то није ништа друго него ординарни лоповлук. Бизнисмени шпекулишу у
оквирима закона и користећи несавршености правног система себи и
својим фирмама доносе зараду. Када се у некој држави закони доносе и
прилагођавају потребама „бизнисмена“ то није сналажљивост већ
непотизам и корупција – а то је криминал (злочин).
И да, кад смо већ код тога; у нашем друштву уобичајено је за неког ко
убије човека рећи да је злочинац… Док је за онога ко наручује
убиства уобичајено рећи да је криминалац… Што је заправо исто (crime
– злочин, criminal – злочинац), али ми Срби волимо да о људима који
„само“ наручују убиства и друге злочине (crim – ове) размишљамо као о
пословном свету, а не као о неким тамо јајарама који „прљају руке“ и
убијају друге људе.

Када неко приватном факултету који седам-осам година чека на
акредитацију уз 5000 евра „као знак пажње“ одобри исту – то је
корупција. 

Исто тако је корупција и када са 100 грама кафе „подмажете“
службеницу на неком шалтеру да вам уручи неко решење које је готово
већ месец дана, само што она ето, до сад није имала времена да га
потражи у брду папира на свом столу. Према свецу и тропар.

Мисли ли неко да та „Мица убица“ не би узела пет хиљадарки када би
била на месту министра или помоћника који одобрава акредитације? Не
будите наивни. На шалтеру се „пече занат“, корумпирани министар или
директор агенције је само виши степен исте струке.

Нешто попут пандура који вас за „црвену“ пушта да прођете са ћелавим
гумама и његовог начелника који „затури“ пријаву против неког нарко
дилера док овај не уклони доказе…


И што је најгоре, сви имају добре разлоге као оправдање за то што
раде: Онај помоћник министра је урадио добру ствар јер много студената
је стигло до дипломског, а статус им није решен… Студирали су по
једном програму, а у индексу им пише нешто друго јер се све са
акредитацијом неочекивано отегло…
Помоћник је решио њихов проблем, а неко се сад ту нешто буни што је
њему и шефу у џеп улетело пет сома евра… Мис’им стварно…
Шалтерска службеница је преоптерећена послом, она би решење свеједно
уручила кад дође на ред, није она робот него жив човек… То што би
решење вероватно већ давно било уручено да она не ствара залихе кафе и
преко реда решава захтеве оних који „знају за ред“, њу уопште не
дотиче. Тако јој је радила и мама, уосталом, од ње је и наследила
радно место и ко јој шта може?

Проблем са овим примером је то што је у нашем друштву постало сасвим
уобичајено, тако рећи ствар бонтона „чашћавање“ оних који примају
плату да би грађанима правили услуге. Лично сам имао пример у
самоуслузи да ми пензионер понуди пет динара које сам тражио од
касирке да ми врати, а она као нема, јер „правим гужву“ а њему се као
некуд жури, па би радо платио пет динара да брже стигне до касе…

Свођење Војске на неколико бригада професионалаца у условима где
суседи показују претензије према територији Србије, и где се јавним и
тајним каналима финансира и регрутује пета колона за рушење уставног
поретка земље је велеиздаја. Без обзира што таква квалификација дела у
нашем кривичном закону не постоји, надам се да ће се у овом друштву
развити снаге које ће велеиздајнике препознати и примерено казнити.
Тачније – живим за тај дан. 

Приче о евроатлантским интеграцијама биле
би легитимне када би постојали преговори о приступању које наша држава
води са НАТО-ом.
Србија је прокламовала војну неутралност, и нико није ни од кога
добио мандат да земљу на мала или велика врата свеједно, увлачи у
НАТО. Тачка.
Они који су на изборима 2008. добили прилику да формирају владу нису
добили право да се спрдају са Уставом.
Дакле, све канцеларије НАТО у министарству одбране, саветници и
координатори у МИП и сличне неподопштине владајућег режима су
велеиздајничке работе, и ако у овој земљи икад дође до промена, њихови
аутори и извршиоци мораће да одрапе тешку ћорку.
Иначе, џаба кречимо.
Сарадња са страним војскама, па и са НГ Охаја, Вануатуа или Тунгузије,
ако то процене за потребно они који врше власт – да. Али и
валоризација потребе, успешности и трошкова кад дође до свођења
рачуна… На пример, пред изборе. Или пред оптужницом за велеиздају.
Не може водник који у кафанском разговору исприча да у његовом одељењу
има шест пушака АП АБ2,РБР-90мм Оса, снајперска пушка М-76 и Пм М-84
да лежи у нишком затвору, а да генерала који америчком резиденту ЦИА
предаје ДВД са строго поверљивим материјалима Генералштаба штити
некакав имунитет. Посланички, дипломатски или „буразерски“ какогод
.

Ако ово не схватимо и не почнемо да се понашамо као нормалан свет у
коме се поштују нека правила – обрали смо зелен бостан.


За пријатеље и непријатеље у свету Срби су енигма; способни за највеће
могуће жртве и спремни да прихвате борбу са немерљиво јачим
непријатељем неби ли доказали да су у праву, губе добијене битке и за
вође бирају људе којима објективно, неби поверили ни две своје,
подвлачим своје нацртане овце на старање…
Државу и њене послове нажалост многи Срби не доживљавају као своје.

Да би нас неко поштовао, најпре нас мора разумети. Ма шта да ми о
томе мислили, они који одлучују о нама воле да им је све јасно.
А то
нису ови клошари који висе по телевизијама и шире „оптимизам“. Од
почетка југословенског расплета Срби су стекли имиџ народа који не зна
шта хоће, зато су они који о нама одлучују себи нашли савезнике међу
онима чије су им намере и планови били јасни.

Знамо ли ми уопште шта хоћемо? И ако не знамо, можемо ли постићи
договор о минимуму националног интереса? Можемо ли занемарити своје
сујете и уважити туђе мишљење, а да га претходно не дисквалификујемо
по принципу: Знам га ја?

И можемо ли се коначно договорити о људима који би све то што још не
знамо требали да формулишу у неки национални програм обнове кога би се
онда сви под претњом неке нове „Кнежеве клетве“ морали придржавати?

* Текст је објављен 05.01.2011. Ако је у међувремену нешто промењено, везано за ставове поменутог аналитичара и политичке организације – није кривица аутора.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s