ВУКОВАР,ПРИЧА КОЈА НЕМА КРАЈ

Пише: Драгослав Павков
Избацили су нас из пинцгауера урлајући да бежимо у заклон. Па што су
нас довели овде помислих,сасвим добар заклон сам имао у шидској кафани
„Велика Србија“ из које ме покупио курир са наредбом за покрет.
Преко пута на вашаришту које је личило на отпад оштећене војне технике
постројио нас је потпуковник који нам је саопштио куда идемо и шта је
задатак; идемо у Вуковар,а задатак је да спречимо антиармијску
пропаганду која је узела маха међу добровољцима који су из Србије и
Босне дошли да се укључе у борбу,а онда им се није допало како се та
борба води… Убрзо смо схватили да су углавном све замерке које су ти
људи имали биле на месту,али место је било погрешно. Тамо где се гине
нема места препуцавању и надмудривању… Тамо сви морају функционисати
као један,иначе…
Нас шест,од осам присутних били смо оно што је остало од помпезно
формиране добровољачке јединице под називом „Хајдук Станко“ која је
бројала више од шездесет људи. Која је 20.септембра 1991. испраћена из
Шапца неби ли некако изазвала стид код резервиста који су разочарани у
тактику крени-стани масовно бежали из јединица… То је била шарена
дружина у којој је било разних људи; Уча,сеоски учитељ пред пензијом
који је у рат повео сина… „Босанац“ који у шабачкој „Изградњи“ није
примио плату три месеца,а онда је чуо да ако се јави у ратну јединицу
ЈНА има право на рефундацију целог личног дохотка коју исплаћује
ССНО… Крле,који је добио позив за издржавање казне затвора јер је у
пијаном стању очевим „стојадином“ одузео предност другом
возилу,изазвао удес и од двоје људи направио инвалиде…
Цоле,гастарбајтер који је из Аустрије добио изгон,а чувши да је Алојз
Мок један од главних хрватских пријатеља донео је одлуку да се
Аустријанцима освети тако што ће побити што је могуће више Хрвата…
Мирослав из Борова,који је изгледа из села одвео жену и дете код
родбине у Шабац,а онда и сам заборавио да се врати; из неког разлога
комшије су му то замериле,па је одлучио да се пријави у јединицу ЈНА
као добровољац тако да му сељаци из Савуље могу пљунути под прозор…
И нас шесторица,сви резервни подофицири без ратног распореда.
Добровољци…

Лежећи у каналу поред пута на улазу у Митницу убрзо смо схватили да се
не води никаква борба већ да наша страна пуца „превентивно“.
Убрзо,нађосмо једног потпоручника који нам рече да се за ту ноћ сами
снађемо,а сутра да се јавимо ту и ту да нам одреде место у борбеном
распореду и смештај.

Ујутро тог 2.октобра ’91. при дневном светлу схватили смо где се
налазимо… Призор је био као из филма „Непријатељ пред вратима“,као
слика Стаљинграда у коме се диме згаришта. Групице војника у
различитим,али углавном у маскирним униформама тромо су се вукле кроз
поља и винограде једва чупајући ноге из сремског блата…
Вучедол,викенд насеље на улазу у Вуковар – место које ће ми остати у
сећању за цео живот. О самом задатку због кога смо послати на то место
овог пута не бих,није ни важно.
У јавности се често чују питања како то да ми са не знам колико
бригада ЈНА,ТО и добровољаца три месеца нисмо могли да заузмемо град;
рекао бих нешто о томе из позиције учесника,на начин како је то тамо
виђено и како је изгледало из првог реда. Моја група је ушла у састав
ЈОд-3 и добила назив „Стрелац 11“. О именима људи такође не бих.После
скоро двадесет година,разишли смо се на разне стране,оно што је неко
био ’91,сада 2010 може да му смета,а неког богами и да доведе у
озбиљну опасност. Дакле,зашто 12 000 војника,резервиста и добровољаца
није могло да заузме Вуковар а да га не учини неупотребљивим за живот
у њему?
Хрвати воле да кажу да су се они као јуначки бранили па су тако
месецима спречавали србоћетнике да освоје град… То је тачно,али
делимично.
Међу Хрватима,браниоцима града било је доста добрих бораца. Само онај
ко никад није стајао испред захукталог непријатељског тенка,ко није
осетио како му се крв леди у жилама док се испод њега тресе земља а
испод кошуље му трчи милион мрава који беже иритирани шкрипом
гусеница,само такав човек може оспорити храброст неколицине усташа
који су од Трпињске цесте направили гробље тенкова ЈНА…
Исто тако,само онај ко није имао „част“ да га туче сопствена
артиљерија и авијација,може оправдати примерка који је послао тенкове
у напад на положаје ЗНГ без заштите пешадије…
Међутим,истина је и да је међу браниоцима Вуковара било пуно чудних
ликова,живописно обучених,са по неколико ножева од којих обично нису
умели да користе ни један – али су остављали утисак на „циљну групу
хрватске промиџбе“,на вуковарске Србе. Такође,налазили смо и лешеве
неких чудних,тамнопутих Хрвата,добро,не баш црних- али добро
надимљених бркајлија…
На буквално сваком њиховом положају налазили смо пластичне шприцеве и
празна паковања медицинског морфијума из хуманитарне помоћи. Ако се
узме да је сваки припадник моје јединице следовао сирету морфијума за
случај да буде рањен (Крле је своју ушприцао истог дана,да провери
ваља ли) коју је чувао боље него недељно следовање цигарета,лако је
закључити-или је међу Хрватима било пуно рањеника,или пуно наркомана.
Ипак,највећи број бранилаца је био мобилисан у те њихове „оружничке
постројбе“ и сада би се најрадије предао,али не сме знајући шта су по
граду радили Мерчепови „људи“. Да не буде као у оном вицу кад је зец
чуо да негде штроје магарце,па запалио преко границе… Док он докаже
идентитет…
Тачно је да је на положајима око Вуковара било много јединица ЈНА; али
је такође тачно да су јединице биле само делимично попуњене,посебно
оне из састава 12К.
Са друге стране,тактика се мењала од почетка до краја дејстава.
Првобитно,циљ напада који је вршила гардијска бригада био је
деблокада касарне у Вуковару и извлачење људства и МТС-а на сигурно.
Узгред,колико је хрватска оружана сила била оспособљена за извођење
нападних дејстава као илустрација може да послужи чињеница да су
безуспешно покушавали да заузму једну малу касарну у којој је био
смештен делимично попуњен понтоњеријски батаљон наоружан пешадијским
наоружањем и – скелама и чамцима…
Јединице 1гбр покушале су да стигну до касарне „на проверен начин“ као
тампон зона. Као и увек од ’90 кад је раздвајала сукобљене Хрвате и
Србе крајишнике. Овог пута,неко је погрешио у процени и дошло је до
сукоба у коме је погинуло неколико војних полицајаца. То је изазвало
одговор ЈНА и катастрофа је почела…
Људство се из касарне извукло у околна села,стигла је наредба за напад
ради заузимања града и уништења хрватских снага.
Наравно,фронтални напад са много непотребне војске и технике који су
сметали једни другима,са много војника на одслужењу војног рока које
су старешине уместо као војнике углавном гледали као своју децу,које
су покушавали да сачувају; ако већ не могу да покрену резервисте,неће
гонити у смрт ни њих… Негде сам наишао на податак да је обзиром на
број ангажованих једино у Стаљинграду изгинуло више старешина него
војника. И то нешто говори.
После неуспешног напада на целом фронту,прешло се на неку врсту
опсаде;никад ми неће бити јасно како су наши шефови мислили да опсадом
постигну неки резултат ако се зна да је „кукурузни пут“ преко
Богдановаца радио пуном паром,да су тим путем браниоцима стизала и
појачања и опрема,коначно,да су им тим путем и „заповједници“ (сва
тројица) побегли „по помоћ“!?
Коначно,таква „тактика“ нам је свакодневно односила пар људи и
изазивала гунђање међу преживелима,о коме сам писао на почетку. Људи
су се исцрпљивали месецима,хеликоптери су направили хиљаде и хиљаде
километара свакодневно по неколико пута транспортујући рањенике од
Ратне болнице у Негославцима до ВМА. Команда поново одлучила да мења
тактику: У борбу ће слати најбоље јединице,састављене од тзв.
„препадних група“ од којих ће свака током дана очистити један део
терена,онолико колико јој буде одређено. После подне,кад се препадне
групе зауставе и изравнају линије,долазе веће јединице састављене
углавном од војника на служењу војног рока и резервиста који би
достигнуто требали да сачувају преко ноћи…
Наравно,често се дешавало да оно што смо освајали читав дан нас
шесторица,много већа јединица напусти преко ноћи,и онда Јово-наново…
Ипак,тек на тај начин дошли смо до резултата.
Пут кроз кукурузе према Нуштру и Винковцима пресечен је и затворен.
Препадне групе су постепено стискале обруч око бранилаца. Артиљерија
се увежбала,толико да су задњих дана пред заузимање града прецизно
преносили ватру на 50 метара испред нас… Авијација одавно није имала
шта да гађа,све што је било утврђено уништено је још на почетку
дејстава. О детаљима и боравку у Вучедолу неком другом приликом…
Сваки дан је био посебан,мени лично,најупечатљивије је било то што сам
непрекидно имао осећај да радим нешто јако важно. Нажалост,код Срба се
увек нађе неко ко је спреман да девалвира и поништи највеће и
најчистије победе. „Случај Овчара“ је типичан пример…
Једни мисле да се ради о завери коју је смислио бивши начелник КОС-а
да би се у злочину колико-толико изједначили Срби и Хрвати,а онда би
ваљда,кад постане јасно да смо „сви исти“ могло да се приступи
колективном помирењу народа и народности – па сви на Хвар и
Дубровник…
Други мисле да је све одавно смишљено у СПЦ и САНУ како би се ето Срби
напокон осветили за Мачву и Јасеновац.
Трећи,којима и сам припадам мисле да су се „дечки мало заиграли“. Нека
будала је у хангаре на Овчари где су ради саслушања и тријаже били
притворени заробљеници из вуковарске болнице пустила осветнички
расположене Србе из града и околине којима су се Хрвати протеклих пар
година добрано замерили. Вероватно је неко био“претерано ревносан“ у
малтретирању и премлаћивању заробљеника па је неко и смртно страдао,а
онда онда их је понела инерција – толико да су побили 200 људи од
којих су многи били невини.
Али истине ради не сме се заборавити како је у Вуковару почео рат и
ко га је почео. Када неко у Србији,Дубаију или Тунгузији чита како је
неком минирана и срушена породична кућа,он то прими као вест коју ће
заборавити већ после читања текста о припремама за уградњу силикона
Карлеушином прасету…
Међутим,онај ко је ту кућу градио,ко је зашао у другу половину живота
а онда је једне ноћи без разлога и из чисте болесне мржње постао
бескућник ту вест гледа на сасвим другачији начин; њему живот онога ко
је припалио штапин или онога ко му је дао шибицу не вреди ни колико
живот бубашвабе… Онај, коме је неко без разлога убио члана
породице,кума, пријатеља, није баш расположен да дужност кажњавања
злочинаца препушта доброј вољи и расположењу српских судија који се
нешто нису истакли у провођењу правде. Или ћефу Милана Панића који се
једног јутра пробудио и одлучио: „Данас ћу да будем
миротворац,мир,мир,мир,сви ратни заробљеници има да буду
ослобођени…“
Дакле,нико не спори да се на Овчари десио ратни злочин. Али исто
тако,само ретки просветљени Срби виде разлог за двадесетогодишње
посипање пепелом оних који с тим немају никакве везе.
Хрватска политика има тачно одређене интересе да коначно реши тзв.
„српско питање“; њима је један од примарних државних интереса да Срби
у тој земљи никад више не буду ништа ни близу политичког фактора какав
су до скора били. Да су у томе и успели доказ је муцаво Пуповчево
противљење масовној хистерији коју су повеле „бранитељске удруге“ а
прихватила цела земља,укључујући председника и премијерку поводом
текста у српским Новостима – „Обадва,обадва су пала…“
Да подсетим,реч је о репортажи у којој се описује пад оба хрватска
ловачка авиона… Пучанство је наслов чланка окарактерисало као српску
провокацију,јер тим речима се својевремено радовао неки хрватски
војник када је њихова ПВО оборила два ЈНА МИГ-а изнад Шибеника. После
завртања ушију од коалиционих партнера (српство је српство,али власт
је власт!) Пуповац је као председник Српског националног вијећа сменио
уредника Новости.
Иако су Срби у Хрватској сведени на мањину од које баш ништа не
зависи,Хрвати ипак не журе са изливима љубави према србијанском
руководству а неће ни журити,све док постоји и промил могућности да
нешто ушићаре својим дурењем.
На јучерашњи дан пре деветнаест година предајом хрватских снага у
Митници окончана је опсада Вуковара. Председник Србије је имао својих
15 минута пред камерама ХРТ,и уобичајено је био леп к’о слика…
Добро,мало тронут,али таква је била атмосфера после посете гробљу на
ком је положио венац на споменик жртвама са Овчаре. Сад кад се
поизвињавао свима у окружењу,шта му преостаје за следећу „обљетницу“?
Хапшење генерала Младића? Или Хаџића,он је ситнија риба,као што је
уосталом Овчара дечији вртић за Поточаре…
Чиме другим би могао да привуче пажњу јавности? Све „хулигане“ је
похапсио… Неће ваљда поднети оставку?! Е, то би била вест…
Али нисмо ми те среће.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s