ПРАВДА И ЗА ЊЕГА !

Александар Павков је момак сличан многима , са мало школе и вишком слободног времена. Као малолетник, под утицајем друштва, улази у више сукоба са вршњацима сличним самом себи. Такве његове активности су завршиле са неколико кривичних пријава за тучу и насилничко понашање. Схвативши куда то води, добровољно се и без позива јавља на одслужење војног рока како би се извукао из ситуације да практично сваког викенда буде привођен у полицију, саслушаван за оно што јесте као и за оно што није урадио, понижавање, уцене и нуђење повластица у замену за сарадњу са „органима“…

После доласка из Војске запошљава се као конобар, добро зарађује, и коначно под притиском обавеза – престаје да се мува по местима где те невоље нађу иако их сам не тражиш. Међутим, из времена пре Војске остала су му као „реп“ три кривична поступка, дела за која се иначе суди као за „нарушавање јавног реда и мира“ у прекршајном поступку, али пошто се овде ради о „озбиљном преступнику“- полиција га чашћава кривичним пријавама без обзира на тежину дела и последице, што тужилаштво прихвата и процесуира јер забога- НЕ БИ ПОЛИЦИЈА ЛАГАЛА. Због тога налази адвоката кога плаћа од своје зараде, како би завршио са том „фазом у свом одрастању“, како је то „стручно“ назвала психолошкиња код које сам га водио. Са заказивањем претреса и суђењем се из непознатих разлога отеже, као да је неко имао интерес да га држи на „кратком ланцу“ са нерешеним статусом док се нешто не деси, и као што то обично бива – десило се и то оно најгоре.

У сукобу две групе надобудних и адреналином ошамућених момака,  један није преживео .Догађај се десио на концерту „Ритма Нереда“ у Црвенки јуна 2007.године. Пијано јуначење покојног Далибора Бороте (2,34промила алкохола у крви) и његово псовање усташке мајке једном од присутних фанова бенда изазвало је његову непримерену реакцију и масовну тучу две групе момака после које је покојни Борота остао на земљи. Оживљавање није дало резултат. Полиција је привела све које је похватала,а после узимања података у притвору задржала припаднике једне групе која је учествовала у тучи, док су другу пустили, а подаци о њима су на чудан начин нестали.

Новине су освануле са насловима типа „Скинхедси убили избеглицу„, а сомборски градоначелник је у изјави медијима позвао институције да раде свој посао и оштро казне све које могу… Пронађен је ригидни судија који нема проблема са изрицањем максималних казни и игранка је почела… Одржано је фарсично суђење на коме није утврђено ни ко се с ким ни због чега тукао, занемарен је налаз обдуцента да је покојник преминуо због урођене аномалије у мозгу (анеуризма) а не због нанетих повреда, углавном: Иако је код покојника утврђена само једна тешка телесна повреда и то сломљена носна кост, зашта у судској пракси не постоји пример да је тако нешто икада изазвало смртну последицу, седморица окривљених су осуђени на драконске казне. И то: Двојица на којима су нађени материјални докази (крв покојника) на одећи и обући – један на 10 а други на 10 година и шест месеци, а остали на ниже затворске казне, иако не постоје никакви докази да су уопште учествовали у тучи.
Осим што су неки од њих, уплашени од полиције покушавајући да своју кривицу умање – исту пребацивали на друге.
Па је тако један од двојице код којих је неспорно да је наносио повреде оштећеном, добивши напад „искрености и кајања“ теретио сваког кога му је тужилац означио, надајући се блажој казни за себе. И исправно се надао: Врховни суд му је преполовио казну!

Чак ни овакво, по диктату политичара склепано судско веће није могло прихватити наводе оптужнице да су оптужени као део организоване групе „скинхедса“ извршили тешко убиство због националне, верске и расне мржње и нетрпељивости.
Срећа њихова да покојник није био из редова неке „рањиве“ групе већ Србин, прогнаник из Хрватске.
Тако им је пресуђено за кривична дела „наношења повреда опасних по живот квалификованих смрћу…,учешће у тучи и насилничко понашање“
.
Александар је добио коначних 2 године и 6 месеци у КПЗ Ваљево. То би требао бити затвор за млађе од 24 године који први пут долазе у сукоб са законом. Међутим у пракси, то је врста конц-логора којим владају корумпирана стража и управа, а васпитачи који би требало да раде са осуђеницима и помажу им да коригују своја схватања и понашање су маргинализовани. Васпитни рад са осуђеницима не постоји, све се своди на њихово чување да не побегну. Затвореници су присиљени да се придржавају прописа које је наметнуо неформални осуђенички систем оличен у „осуђеничким колективима“. Кога приме у „колектив“, тај има сва права у односу на оне ван колектива (да их рекетира,малтретира,отима пакете и цигарете,итд).
Постоји читав организовани систем корупције који преко страже води све до управе, где није проблем у затвор убацити телефоне, дрогу, или било шта друго. Ту смо се дакле примакли стандардима САД и њихових робијашница.
Да би преживео у таквом окружењу не смеш се поправити, мораш постати гори  него што си био пре доласка у затвор.Тако се губи смисао постојања оваквог места, које би званично требало да послужи да младе преступнике казни, а уједно их припреми за повратак у заједницу. Ако се зна да затворским системом командује бивши полицијски генерал Милан Обрадовић – за неупућене онај који је хапшен јер је до признања долазио користећи лопату и пластичну кесу на глави осумњиченог, илузорно је очекивати било какву промену.
На том месту живе осуђеници који су озбиљни криминалци са озбиљним новцем, који могу да купе било шта што им падне на памет, заједно са дрипцима какав је Александар, који су ту јер су се у једном тренутку нашли на погрешном месту, а онда нису хтели да буду „сисе“ и да „друкају“.

Александар је одслужио 2/3 казне и самим тим  стекао могућност да користи неке привилегије, као што су излазак у град, слободан викенд, годишњи одмор…Ништа од овога није могуће јер чека пресуду у неком кривичном поступку где ће бити осуђен на месец-два због неког гуркања на јавном месту. Злобници тврде да му је овакав сценарио наместила сомборска полиција, која има интерес да он што дуже остане иза решетака.
То иде овако:
Уместо да мукотрпним оперативним радом инспектора и форензичара прикупљаш доказе довољне за осуђујућу пресуду против осумњиченог, приступа се паковању и уцењивању неког од учесника за кога процените да је од „слабе јапије“. Онда се потрудиш да нађеш тужиоца који не проверава оно што му се каже, и судију коме памет не смета да за два дана саслуша оптужницу, уводне речи 7 бранилаца, 11 окривљених, 27 сведока, 3 вештака, завршне речи оптужбе и одбране- и донесе пресуду, једину могућу НЕПРАВЕДНУ.

Молба за условни отпуст  коју је Александар поднео, одбијена је пошто није довршен онај један кривични поступак, а није довршен јер судија одбија да нареди привођење сведока-полицајца који неће да дође добровољно. А тај неће да дође на суд да терети момка за догађај кога се и не сећа јер се ради о баналности коју полиција иначе решава тако што учеснике пошаље на спавање… Међутим,ако би тај сведок пред судом рекао да кривичног дела није било већ је пријаву написао млади и надобудни колега који је био изнервиран понашањем окривљеног, суд би овог морао ослободити и убрзо би се могао наћи на условној слободи, што неком не одговара.

Александар је крив за многе ствари и треба да сноси последице, чега је и сам свестан. Међутим,казна која није примерена изазива код човека револт и анимозитет према друштву које га се тако лако и без разлога одриче. Ако је опште познато да у нашој земљи судови прилично „креативно“ примењују законе, па су новине пуне наслова који вриште о ослобађајућим пресудама за силоватеље, убице и нарко дилере, логично се поставља питање: Да ли је у реду да се кола ломе на боранији каква је Александар?
Може ли ово друштво да изолује све већи број младих људи пуних негативног набоја, који једва чекају викенд да би као пуштени с ланца улетели у гужве од којих се неке завршавају трагично?

Наравно да држава мора да штити поредак и на примерима какав је овај покаже своју одлучност, али, да ли је примерена казна од две и по године за сумњиво учешће у тучи, момку кога нико није означио ни да је неког ударио а камоли повредио? Понављам- једино неспорно је да је Александар био на лицу места- али побогу,то није кривично дело!

Далеко од тога да сам неки Југоносталгичар,а још мање да сам “ титовац„. Али у моје време било је сијасет могућности да се млади друже и „празне“ по радним акцијама, летовањима аутостопом, физичким радом као што је истовар угља или рад на грађевини… Замислите данас неког момка који за излазак зарађује тако што цео дан меша малтер?

Александар Павков је мој син и мој родитељски неуспех. Дужност ми је да му помогнем кад се нађе у неприлици, па ево и на овај начин- упознавањем јавности са „случајем Црвенка“. То је моја родитељска обавеза.

Има ли друштво које је младима наметнуло „нове,европске стандарде“ према њима неке обавезе? Макар да суд пажљиво проучи доказе како оне који их терете, тако и оне који их ослобађају. Овде то није био случај, и због тога овај текст.

Advertisements

3 mišljenja na „ПРАВДА И ЗА ЊЕГА !

  1. Covece valjas gluposti i umisljas da si pametan Ako bas hoces da se dokazes evo ti zadatak pa istrazi http://www.dnevniavaz.ba/forum/showthread.php?883-Zločinac-Milan-TrišićZločinac Milan Trišić Milan Trišić, 1310 Santell Ln, Charlotte, NC 28214 tel. 704-398-7061Ime Milan Trišić vam na prvi pogled kad ga pročitate i neće puno značiti, međutim to svjedoči samo da veoma malo znamo o zločincima i koljačima iz, ne tako davnog rata, a koji se kreću među nama, dok nije mali broj ni bliskih prijateljstava sa krvolocima i zločincima.Milan Trišić, iako je i ranije o njemu pisano, i zna se za njegova zlodjela, nije kažnjen zbog toga, nego se šeta slobodno, ni manje, ni više, već u američkom gradu Charlotte u državi Sjeverna Karolina.Njegov sin, Slađan Trišić, se svojevremeno hvalio po Charlotte-u da mu je tatica bio aktivniji koljač za vrijeme rata, koji je ljudima motornom pilom sjekao glave.To su riječi tatinog sina, Slađana.Na slici iznad vidimo ovog zločinca, koji još nije zaboravio ratna vremena, a možda i čezne za tim vaktom kad je tamanio muslimane, jer kad vidimo stil nošnje, 15 godina od rata, vidi se patnja zločinca, žednog muslimanske krvi. Ne skida Milan maskirnu uniformu, jal zbog nostalgije za motorkom, jal zbog straha da mu ko od vlasti ovdje ne pokuca na vrata, pa da se onako spreman, odmetne u šumu.Samo do šume je teško doći, jer ima nas koji znamo šta si jeo večeras i koliko se puta trzneš u snu, što zbog straha od iznenadne posjete, što od sjećanja iz prošlosti.Treba aktuelizirati priču o ovom krvoloku i što prije ga skloniti sa ulica Charlotte-a i vascijelog dunjaluka.Evo nekoliko podataka o ovom zločincu i njegovim zločinima:Logor u skoliJos u aprilu 1992. Godine Osnovna skola ”Vuk Stefanovic Karadzic” odredjena je, od strane Kriznog staba opcine Bratunac, kao mjesto za prijeki sud, muciliste i gubiliste Bosnjaka. Na samom pocetku, dakle, tokom aprila u ovaj logor se dovode samo ugledni i istaknuti Bosnjaci, aktivisti i clanovi SDA, te pripadnici Patriotske lige. Uhapseni su drzani u fiskulturnoj Sali dok im prijeki sud ne bi presudio, a onda bi likvidacije bile vrsene u svlacionicama. U Sali je i vrsen istrazni postupak koji je podrazumijevao svirepa mucenja i torture. U ovom periodu izjave od uhapseni uzimali su: Zlatko Celanovic, zaduzen da vodi sluzbu bezbjednosti, i njegove kolege Veljko Macesic, Savo Babic i dr. Kasnije, odnosno pocetkom maja kada cetnici krecu u potpuni obracun i etnicko ciscenje Bratunca i njegovih sela, ova skola postaje pravi logor, ali i bosnjacko stratiste u kome ce zivot ostaviti za samo nekoliko dana oko 400 ljudi.Naime, cetnici, kako oni domaci organizirani u ”srpskoj vojsci” i ” srpskoj policiji”, odnosno u vojsci i policiji tadasnje Karadziceve ”srpske republike BiH”, tako i dobrovoljci iz Srbije, te JNA, krenuli su 10. Maja u veliku ”hajku” na Bosnjake po Bratuncu i njegovim selima. U svim naseljima i svim selima hapseni su Bosnjaci i dovodjeni na fudbalski stadion u Bratunac. Pored hapsenja, kroz bratunacka prolazili su automobili i pozivali Bosnjake da se okupe na stadionu. Nemajuci drugog rjesenja i izlaza, bosnjaci su se sjatili na stadion. Tu su cetnici izvrsili pljacku, pokupili su novac i nakit od zarobljenih Bosnjaka i Bosnjakinja. Na samom stadionu bilo je maltretiranja, premlacivanja, ljudi su skoro cijeli dan drzani bez vode i hrane, bez mogucnosti odlaska u WC. Oko 17. Sati, tog 10. Maja, pocelo je izvodjenje ljudi sa stadiona, i tu je uz ponovnu pljacku vrseno razdvajanje muskaraca od zena i djece.Bila je to potresna scena koja je ipak davala nadu da ce zene i djeca prezivjeti. To se i dogodilo, zene i djeca su potrpani u autobuse u odvedeni prema Kladnju, odnosno prema slobodnoj terjitoriji, a muskarci, njih oko 800 odvedeni su u logor skolu koja se nalazi u blizini stadiona. Smjesteni su u fiskulturnu salu i to zbijeni na pola sale, a u dr

    Sviđa mi se

  2. Анонимусе, прочитао сам твој памфлетић, али нисам успео да нађем везу са текстом испод кога је постављен. Не пада ми на памет да се с тобом препуцавам о томе ко је започињао ратове, ко је кога више клао, итд. Што се мене тиче, веома активно сам учествовао у рату, али морам те разочарати – нисам Србин каквог ти у свом ограниченом дискурсу замишљаш: Ником нисам ни шамар опалио (већи део б/д био сам извиђач), а искрено се надам да нисам убио никог кога нисам требао. Према непријатељским војницима (а према цивилима поготово) никад нисам осећао мржњу, само сам радио свој посао онако како сам најбоље умео. Ви Бошњаци сте себи нашли смисао живота у томе да глумите жртве, од воље вам – свако има право да одлучи од чега ће живети. Имам превише материјала за истраживање злочина над припадницима мог народа, које сте ви (углавном) Бошњаци изволели починити, па нећу читати шта пише на муслиманском сарајевском порталу. Ако је тај примерак људима стварно секао главе моторком, имате мој благослов да га скењате; ја се нисам борио за Србију по којој ће такви слободно ходати. Уосталом и не ходају; заједно сте тамо где се лако перу нечисте савести. Али немате ви за то coyones. Ви бисте да то уради неко у ваше име, најбоље неки "просвећени" Србин… Таквог ћете морати да потражите на другом месту, на мој блог такви не долазе. покушајте на Б-92.

    Sviđa mi se

  3. треба се распитати да ли има основа да тужиш суду у Стразбуру за непримерену казну и одштету за толике године..али код кога се распитати? код српске правничке стоке која се само бави некретнинанма и многобројним рупама у закону, а у слободно време (док ненародни режим хапси младе Србе) посећује патриотске трибине на правном? на којим нема ни п од права.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s