SAVEZ PROLETERA

Слика

Како писати о нечему за шта није сигурно да постоји? За шта се последњих двадесетак година упиремо да докажемо како је затрпано негде у историји, а оно стално извире на површину и боде нам очи на коју год страну да се окренемо? „Пролетаријат“ је једна од речи коју су обесмислили и обрукали они који су се последњих, скоро двеста година, наметали као заштитници интереса оних које су називали „пролетерима“. Шта је дакле пролетаријат, и ко су пролетери – онда и сада?

Својевремено, негде на почетку индустријске револуције, у време масовних сеоба становништва из села у градове, појавила се потреба за називом који би обухватио сиротињу која је због различитих разлога (дугови, лоша година, деоба ионако малих имања…) напустила село и бољи живот потражила у градским предграђима, на градилиштима фабричких постројења, индустрији свега и свачега или градилиштима кућа и јавним радовима које су покретали скоројевићи – „сналажљиви“ да зараде за себе и да им преостане за јавни интерес…

Новоформирану „радничку класу“, која од капитала за „обрт“ и улагања нема ништа осим сопственог знања, здравља и снаге…

Ситну буржоазију, која је живела у собичцима на мансардама наслеђених кућа, углавном од изнајмљивања остатака свог наследства или прављења друштва поменутим скоројевићима – тиквама без корена…

Интелектуалце „ниског рода“ који, ма како образовани, талентовани и луцидни у закључивању били – нису имали приступ у високо друштво које је формирала нова класа – власници „старог новца“ који су претекли у револуцијама и скоројевићи који су  користећи  своје „способности“ да могу са сваким и у свако време (под условом да се добро плаћа) згрнули огроман новац и за свој интерес упрегли комплетне националне елите, политичаре, чак и владаре.

Као заједнички назив за све поменуте, неко се сетио античког Рима и актуелизовао реч: „ПРОЛЕТАРИЈАТ“.

Наравно, нису сви пролетери били фини свет који је покушавао да живи од свог рада, са својих десет прстију… Међу њима је било много оних који су „схватили“ како свет функционише, па су се за разлику од већине својих сапатника уместо у фабричке хале, грађевине и руднике упутили у куплераје, приручне коцкарнице и кладионице које би „креативни“ појединци и групе формирали већ на саму вест да се негде у близини деле плате или нешто слично, у разбојничке банде окупљене да би себи сличнима (пошто је оне друге штитила добро ухрањена и опремљена полиција) отимали и оно мало цркавице коју су им преко воље и уз гунђање исцедили послодавци… Такви су названи „ЛУМПЕНПРОЛЕТАРИЈАТ“ и не треба их мешати са пролетерима.
Историја се и у овом случају показала као учитељица живота: Пролетери су током целе историје борбе за више социјалне правде предводили ту борбу, док су лумпенпролетери углавном били ангажовани на њеном сламању, било као штрајкбрехери и плаћени батинаши које су ангажовале газде, било као део наци-фашистичких фаланги окупљених да би спречили „ширење комунизма“.

Нажалост, тачно је да су борби пролетаријата идеолошки оквир дали Маркс, Енгелс и потоњи теоретичари „марксисти“, али је тачна и срамотна чињеница да се нико од интелектуалаца и хуманиста  „оног времена“ није занимао нити дигао глас за очигледно угрожена права већине становништва.

Јер у доба феудализма, становништво повремено каљено и проређивано у међувеликашким сукобима још је и могло да се прехрани обрађујући земљу, шегртујући код занатлија, војујући у приватним војскама, пискарајући пашквиле и панагирике „племениташима“ који су то плаћали, или приступајући некој верској заједници…

Почетак индустријализације донео је мир на границама (током рата промет роба и услуга се драстично смањује) и повећање наталитета у већини нових индустријских и колонијалних сила. За више људи, било је потребно обезбедити више хране и више радних места. Ако један ковач у „свом“ реону има педесет коња и педесетак волова које је до сада „опслуживао“ сам, са једним калфом и двојицом шегрта, његова сопствена егзистенција била би доведена у питање ако би из хуманих побуда запослио још једног момка са којим родитељи не знају шта би почели, будући да од мало земље коју поседују и сами тешко преживљавају… Тај момак у потрази за послом и корицом хлеба одлази у град и постаје пролетер.
За само биолошко постојање тог момка, осим наравно – његових родитеља, одговорна је и нова класа индустријалаца која је због личног интереса, договарајући се (уместо ратујући „како је Бог рек’о“), његове родитеље довела у заблуду да се нешто у људско-људским односима променило, да је дошло ново време када могу да рађају децу коју више неће сећи сабља за богапитај чије бабе здравље, него ће и она добити своју шансу. Нажалост, шанса новог покољења свела се на избор: Гладовати у селу или гладовати у граду…
Нова класа, класа индустријалаца и крупних предузетника, брзо је схватила да је много лакше владати гладнима и беднима, него ситима и слободнима…

Када радник има солидна примања, ако није тотални олош и будала, од сваке плате део ће оставити на страну, тзв. „беле паре за црне дане“. Па, ако икада остане без посла, дође у сукоб са послодавцем, ако му се не допадну услови рада код једног па одлучи да промени газду – од уштеђевине ће ипак моћи да преживи док „не стане на ноге“… Такви, самоодрживи радници газдама нису интересантни; због тога, газде су се потрудиле да произведу делимично квалификоване раднике, способне да раде само оно што је потребно на одређеном радном месту (знам жену која је зарадила пензију пришивајући „бретеле“ на женске грудњаке. Код куће нема шиваћу машину и није познато да је икад сашила било шта… Њена „жвака“ каже да је то због тога што јој је у фабрици шивења „преко главе“, али, смео бих да ставим руку у ватру да она једноставно не уме да сашије ништа осим онога што јој је пословођа показао пре двадесетак година. прим. дрп.), који, ако би из неког разлога пожелели да промене окружење – на другом радном месту би морали да почну од нуле: Учење свега изнова и доказивање за најмању могућу дневницу. Пошто је овде ипак реч о интелигентним бићима, о људима који имају породице (са посебним нагласком на супруге: „Ћути и трпи, имаш децу…“), јасно је зашто многи којима су угрожена основна људска права и даље остају да раде за онога ко их отворено израбљује… Дакле, капитализам је укинуо самоодрживост и уским специјализовањем радне снаге (за шта није потребна нарочита интелигенција нити таленат, па су „мајстори“ постали многи који самоодрживим занатлијама попут столара, тесара, ковача, колара, обућара, пинтера, пекара, дунђера – ни висак не би могли да држе 🙂 ) за себе и своје интересе везао већину радно способног становништва.

Хедонизам коме је свако (хтели ми то да признамо или не) склон макар у подсвести, допринео је да се створи једна (не)радничка класа посвећена „опуштеном“ уживању, благоутробију и „филозофији“ која гласи: Не могу ми мало платити колико ја могу мало да радим!  У целу причу о џабалебарењу као начину живота, намерно нећу да увлачим „социјализам и социјалистичко самоуправљање“ не јер сам посвећен социјалистичким или недајбоже комунистичким идејама, већ јер се у друштвима која никада нису била предвођена идеологијом „научног социјализма“ (као и у пропалим, „социјалистичким“) показало да је јасна подела рада, одговорности и зараде једино што може донети просперитет; сва позивања на „свест“, савест и солидарност су празне приче ако нису валоризоване кроз материјалну вредност као резултат.

 Слика

 Социјализам и „самоуправљање“ су омиљени разлози које инфантилни широм некадашње Југославије наводе за своју злехуду судбу… Укратко, да у једном кратком периоду историје „презрени на свету“, стицајем околности нису дошли у прилику да преузму власт, ово овде би био рај на земљи. Некадашњи поносни Југословени, данас импотентне Србенде изјашњавајући се на овакав начин, олако, детињасто и неозбиљно „опраштају“ све грешке предратних политичара, владара, попова, интелектуалаца… У комунистима, они  су добили црвену крпу на коју кидишу ево већ више од двадесет година без икакве користи, на своју очигледну штету.

До јачања комуниста (пре другог светског рата – дружине гологузана и нерадника који су се међусобно требили у фракционашењу, без стварног утицаја на било шта важно) дошло је првенствено због опортунизма према окупатору и окупацији, кога је ширила тадашња „елита“ уз обилату помоћ Цркве, а који Србима једноставно није иманентан.

Срби јесу аутори безбројних „мудрости“ типа: „Стрпљен-спасен, Беганова мајка не плаче, покорну главу сабља не сече…“, али су те умотворине настале у изнудицама које су наметале неповољне околности а не као последица дубоког промишљања о српском бићу и закључка да код Срба преовладава склоност ка робовању. Напротив, Срби су изразити индивидуалци, лева рука најчешће нема појма шта ради десна, два Србина углавном се удружују у три партије, а своје вође – Срби највише воле да уздигну у небеске висине, е да би ови кад са власти сурдукну – барем три пута одскочили пре него што би им дојучерашњи понизни поданик и верни следбеник пришао и пререзао гркљан.

На прсте једне руке, могу се избројати интелектуалци који су се пред Други светски рат бавили проблемима обичног света, већине бирача; огромна већина тзв. „писменог света“ је схватила „од чега се живи“, као и да је од тога ко је изашао на изборе – много важније ко броји гласове… И сви су се правилно распоредили око страначких казана; једни око југословенских, други око националних, трећи око црквених . За тумача интереса и воље аполитичне већине становника тадашње државе, улетевши у празан простор – наметнула  се КПЈ, комунисти који су у својим програмским документима за један од основних циљева имали разбијање Југославије као „тамнице народа у којој влада великосрпска хегемонија“.

Они који све предратно (осим Југославије – продукта краља-мегаломана и светске масонерије) кују у звезде, никако не могу да схвате незадовољство радника коме газда „поштено“ плати свих тридесет радних дана месечно, одакле том раднику комунистички црв у глави који тврди да онај ко се аргатујући за газду разболео – има право на лечење о газдином трошку, одакле му идеја да има право на годишњи одмор… У чему је проблем да нечија деца раде у кудељарама, рудницима, кожарама? Шта, јесу ли српска деца нешто боља од индијске, филипинске, итд? Зар је проблем прочитати у књигама староставним како су се обогатили највећи светски инвеститори; почели су да рмбаче најранијем детињству… Оно што је у овој „теорији“  шупље, то је што њени аутори не дају одговор на питање: Због чега ту „теорију“ (ако је већ комифо и ефикасна) не примене на себи и свом потомству?

Након краткотрајног априлског рата и срамотне капитулације краљеве војске, две групације су одбиле да прибегну опортунизму и одлучиле су да се боре против окупатора. Прва се састојала од групе старешина Југословенске војске који нису хтели да прихвате капитулацију и оду у немачко заробљеништво, а друга су били комунисти – професионални револуционари под командом Треће комунистичке интернационале – скраћено „Коминтерне“ и „вође светског пролетаријата“ осуђиваног пљачкаша банака и „рекеташа“ Јосифа Висарионовича Џугашвилија,  уметничко – „Стаљин“.

Шта је одлучило да се Срби (и други, али ово је националистички блог па се на њему бавимо углавном Србима) поред живог, здравог и орног за љути бој Драже Михајловића, Србенде са дна каце, одлуче да у предвечерје мира стану на страну Јосипа Броза Тита, Хрвата сумњивог порекла, терминатора НКВД из шпанског грађанског рата и српске крвопије  која (из ината) није хтела да нападне Јасеновац и ослободи небројено робље српско? По мом мишљењу, одлучило је управо то – блиски крај рата. И друго не мање битно – С’ КИМ СУ РУСИ.

Све до половине 1943. године, осим неколицине Хрвата, Словенаца и осталих примерака „збратимљених народа и народности“ у највишим органима покрета, огромну већину бораца НОВ и ПОЈ сачињавали су Срби „из прека“ – бегунци испод хрватског ножа.

Намерно не кажем „усташког“, јер се „први демократски изабрани председник у Хрвата“ о Независној држави Хрватској изјаснио као о „изразу повијесних тежњи хрватског народа“ , којом приликом је доживео овације на отвореној сцени – дакле, признао ју је за своју мада је и сам био партизански официр. Што ће рећи – након слома југословенске војске ’41. Хрвати су се одлучили за НДХ уместо Краљевине Југославије чији су до 10. априла те године били грађани.

Осим опскурних (и без утицаја на „пучанство“ изван Далмације) „ОрЈуНе“ и „ЈеРеЗе“, није забележен ни један „хрватски“  политички покрет који би се залагао за очување бивше, једине легалне и легитимне краљевине Југославије. Својим ћутањем и опортунизмом према геноцидној и изразито антисрпској НДХ, „држави“ коју су красили „расни закони“, уљудба и ћудоређе, круговал и муњоспрем, оружништво и србосјеци – Хрвати су се определили против својих сународника православне вере – Срба. Нашавши се између чекића и наковња, суочени са извесним уништењем у режији „тисућљетне Хрватске“ –  Срби из Хрватске су одабрали да ипак покушају преживети „између српа и чекића“. Знајући да им је то била једина шанса, само злонамерни покварењаци и плаћеници којекаквих заинтересованих групација данас се усуђују да им ту „комунистичку прошлост“ зарезују у рабош са гресима.

У Србији, ситуација је била нешто другачија. Након априлског слома и одвођења војске у заробљеништво, окупатор је уз помоћ својих симпатизера  под вођством Димитрија Љотића покушао да успостави своју власт и мир дуж стратешки важне пруге Београд – Солун. Како му је као савезник запао политичар са 1,8% подршке у бирачком телу Србије, немачки „управитељ“ окупираним територијама је у претходном Великом рату прослављеног српског генерала Милана Недића присилио да формира владу националног спаса.

Овде се нећемо бавити Недићем и његовом владом, ма који мотиви да су водили тог (верујем) пристојног човека и родољуба – чињеница је да је Милан Недић сарадник окупатора; из неког разлога, уобичајено је да се свако кога постави, плаћа и наоружава непријатељ назива издајником, па ћемо се и ми придржавати тог обичаја, барем док не буде укинут као политички некоректан.

Поучен искуством претходне окупације, албанске голготе и двогодишњег избеглиштва „где цвета лимун жут“, народ Србије углавном је одлучио да „не чачка мечку“. Нека се обрачунавају они који су рат и започели; швапске газде су због пара одлучиле да зарате са енглеским газдама, а и једнима и другима је зинуло дупе према руским природним богатствима која се налазе у рукама гологузије која не зна шта би с њима почела… Срби треба да гледају своја посла а бившој „југословенској браћи“ да запамте „братство“ па да им се реванширају првом приликом – онако „по српски“, иза врзине – врљиком преко грбине. Међутим, југословенски комунисти су имали „амандман“ на ту србијанску одлуку.

Напад Трећег рајха на СССР, за југословенске (и све друге) комунисте био је напад на домовину светског социјализма која се мора бранити свим средствима и без обзира на жртве. Будући да руководство југословенских комуниста (сви до једног неСрби и антисрби)  ни у теорији није могло да рачуна на устанак хрватског народа за Стаљинове бабе здравље, Словенци и генетски русофили Црногорци су ипак били аутсајдери, за помоћ СССР-у преостали су им једино „великосрпски хегемонисти“, међу којима, како год да се окрене – ипак има доста оних који памте како је почивши руски цар „у оном рату“ запретио Французима и спасао српску војску од уништења на албанској обали… Прешавши из Загреба ( у коме је под неразјашњеним околностима боравио прва два месеца окупације и НДХ) у Београд, Тито је почео са организацијом устанка народа Србије. Не знам колико је битно, али верујем да треба рећи како се будућем југословенском маршалу и троструком народном хероју, почасном доктору војних наука – те ратне ’41.београдско Дедиње толико допало да се од њега није одвајао наредних четрдесетак година. Наиме, одлука о устанку народа Србије под руководством комуниста – авангарде пролетаријата и сиромашних сељака, донета је у вили Владислава Рибникара – у сред елитног Дедиња, под носем Немаца, Гестапо-а и Специјалне полиције чији агенти су комунисте познавали боље него сопствене швалерке.

Остало је историја, седам офанзива крунисаних осмом – у којој је по први пут организовано етничко чишћење Хрватске, о чему се на срамоту србских интелектуалаца и данас громогласно ћути, овога пута (верујем) да се не би конфронтирали „прави“ Срби и србијанци. Отварање Сремског фронта као својеврсна освета народу Србије због мале подршке коју су партизани добили у јесен ’41. и као изузетна прилика за смањење бројног стања писмених и радозналих Срба из Србије, донело је оно што су комунисти и желели: Доказ својим совјетским спонзорима да су „на линији“, и везивање у то време малобројних комуниста из Србије за себе и своју („народну“) власт. То „везивање“ је изведено толико генијално да многи ни дан-данас не успевају да се одвежу од комунистичког наслеђа; схватање слободе, државе…
Поштовање институција и закона, у Србији и код Срба уопште, толико је релативизовано да се често граничи са апсурдом. Највећи заговорници „српске државотворности“ данас су у прилици да оправдавају свакојаке злоупотребе под условом да их чине „прави Срби“ и за „српску ствар“.

Како било да било, Други светски рат се завршио али је комунистичка револуција наставила да траје још четрдесетак година, неки тврде да још увек није завршена… Нова „елита“ састављена од недоучених филозофа, несуђених лекара који су „нашли себе“ у чизмама генерала УДБЕ, партијских дупелизаца и евет-ефендија у политички живот широм Илирика а нарочито Србије увела је и нове обичаје.  Неуспела колективизација и „петољетке“ по правилу су се завршавале говорима друга Тита у којима је макијавелистички повлађивао масама, нападајући „остатке поражених снага“ и бајаги  критички се изражавајући о најближим сарадницима који су („ал’ им је скресао…“) после оштрих критика ипак остајали на својим местима – сведочећи о широким погледима и милости „највећег сина наших народа (и народности)“. Лојалност и једномислије са љубичицом белом су били једино мерило правоверности југословенских комуниста са нагласком на српске. Експерименти са „подржављењем“ привреде (еуфемизам за конфискацију имовине предратних капиталиста и „народних непријатеља“)  прерасли су у „подруштвљавање“ исте, када је подржављење створило вишак радника на тржишту. Борба против „кулака“ и стално сумњичење сваког ко је показао било какву амбицију да своје имање увећа до и преко законског максимума од 10 хектара обрадиве земље, довели су до напуштања и одумирања села а ненормалног повећавања градске сиротиње – неопролетаријата у „држави пролетера“.

Насилна индустријализација, градња фабрика по сваку цену, копања рупа у брдима и проглашавање истих за  руднике, само су неки од промашаја који су грађане уверили да комунисти једноставно немају ни знања ни храбрости (да ангажују оне који га имају) како би нешто саградили… Да су спремни на све да би остали на власти. Скоро на све; једино на шта нису били никако спремни, то је било одрицање од привилегија. У комунистичком уређењу, пут је водио само напред; за мање грешке (под условом да није означен као „непријатељ“)  за грешника је  измишљена безвезна функција за степеницу виша у компликованој хијерархији. „Непријатеље“ је по правилу гутао мрак, или неко од места за преваспитавање попут Голог отока и Митровице. Уз обавезу подразумевајуће сарадње са дојучерашњим преваспитачима који вам под утицајем стокхолмског синдрома са даном врбовања постају најбољи пријатељи, браћа, исповедници и духовни оци…

У длаку слично са данашњим властодршцима који незапосленост решавају скидањем са евиденције Завода људи који се нису јавили дана када је јављање заказано, или проблем са афлатоксином у млеку решавају административним повећањем дозвољене количине – и њихови преци су проблем са вишком радника решили споразумима Тито – Брант, када је уговорен извоз радне снаге у земљу дојучерашњег окупатора. На стидљиво постављано питање, како то да земља радника и сељака, која је победила у рату и револуцији, наплатила ратну штету и конфисковала огромну имовину протераних, избеглих и побијених бивших грађана –  извози радну снагу у земљу која је целом свету платила ратну штету, прихватила сународнике из скоро свих земаља ратних победница, и што је најчудније – нашим дојучерашњим савезницима а својим дојучерашњим непријатељима, постала најбољи пријатељ и највернији ортак – одговор је био типично српски: То је политика и ти то не разумеш…

Агонија се наставила двадесетак година од почетка извоза вишка радника, а онда је дошао слом „реалног социјализма“, гласност у СССР-у и пад Берлинског зида. Земља која је деценијама била исток на западу и запад на истоку, најлибералнија социјалистичка економија и оснивач покрета (блоковски) неангажованих земаља – постала је поред ДНР Кореје, Кубе и НР Кине једини чувар вечне ватре комунизма и привилегија комуниста – авангарде радничке класе. На ситнице као што су све већа незапосленост радничке класе, почеци транге-франге економије и криминала као привредне гране, нико није обраћао пажњу… Један, руководећи део „елите“  посветио се одржању на власти, а други део, онај интелектуални и духовни је имао пречег посла: тражењу криваца за српски слом. Себи су наметнули мисију са само једном задатом: Кривац мора да буде неко велики, јак и обавезно – странац. Јер, рушење свега досадашњег не може да изведе Србин; комунисти су имали апсолутну власт над свим Србима у свим српским државама… Шаку српског јада у емиграцији, УДБА и СДБ су учинили безопасном икебаном и разлогом свог битисања на буџету. Дакле, то мора да је масло неког много опасног и много намазаног непријатеља светске револуције. Грешка у идеологији,  пар врећа цемента украдених из темеља марксизма, за српске комунисте није била опција вредна пажње. А баш она је довела до пропасти самоуправног социјализма по југословенском моделу.

Као што рекох, „подруштвљавању“ средстава за производњу, тј. преласку државног власништва у новоизмишљено „друштвено“ приступило се након више неуспешних експеримената са колективизацијом. Током експериментисања незнавених стручњака опште праксе, направљене су многе дубиозе, неисплативи и промашени пројекти и инвестиције, укратко – нетрагом су нестале велике паре. За то је неко морао да одговара, а одговорност окоштале олигархије из „комитета, в(иј)ећа и савеза“ није била предмет разматрања; неко се мудро сетио да би било добро одговорност пребацити на „ширу друштвену заједницу“. Све што су комунисти радили – радили су у заједничком интересу, ред је да и одговорност буде заједничка.

Као у оном вицу када Мујо једе месо, Хасо купус, а  „у просеку“ – обојица једу сарму.

Наравно, запослене ( а нарочито незапослене) нико није питао шта мисле о новој идеји; службе безбедности су имале податке о сваком евентуалном радозналцу и механизме помоћу којих су превентивно деловале како би се „јавна расправа“ одвијала на „партијској линији“. Тако је легализована вишедеценијска пљачка државних буџета, националних ресурса и готовине из кредита и донација. Оно што ту пљачку разликује од данашње, транзиционе, је то што је у оптицају било много мање новца и што су током деценија док се пљачка одвијала, њени актери ипак понешто и саградили широм заједничке државе.

Након СКЈ (Савеза комуниста Југославије) Србију је у светлу будућност повео СПС (Социјалистичка партија Србије, или „српска партија социјалиста“ зависи да ли се говорник обраћа етнички нехомогеном аудиторијуму или су у публици само Срби) под вођством Слободана Милошевића[1]. У буђењу српског поноса, ината и огромне енергије коју је нација утрошила да би се изједначила са другим југословенским републикама, покушаја одбране интереса Срба настањених ван АВНОЈ-евских граница Србије, оружане побуне у АП Косово и Метохија, међународних санкција и коначно – агресије 19. држава чланица НАТО, завршена је комунистичка епоха на овим просторима. Барем званично; незванично а фактички – државама које су настале на просторима некадашње римске провинције Илирик данас владају у заједнички злочиначки подухват пљачке сопственог народа удружена деца комунистичких сатрапа са децом некадашњих „народних непријатеља“.  Једнима и другима, заједнички је презир према „лузерима“[2] и сиротињи која џабе троши кисеоник.
Они који се данас баве националном политиком (у длаку исто као њихови предратни узори), једноставно немају капацитета да схвате проблеме малих људи, отпуштених мајстора чија знања и вештине су постале непотребне, опљачканих сељака који у пролеће сеју а никада не знају ко ће доћи да жање – банка или држава, студентарије којој се у име „европских вредности“ (а пре бих рекао у циљу анестезије) намеће „студирање по Болоњи“ након кога постају власници бескорисних диплома и лиценци за кување кафе шефовима „док се не докажу…“… Средњошколаца који иду у школе, углавном утуцавајући време „до факса“ након кога тек не знају шта да почну (наравно – осим малобројних који увек знају „кога треба да знају“, добро сте видели – не шта него кога), клинаца из основне који на школским двориштима пре науче све о дроги, него што у учионицама науче све о Доситеју и Вуку…

„Елита“ о којој је реч, увек функционише на нечијим јаслама; небитно је ради ли се о државном буџету или милости појединих „мецена“, о благајнама центара моћи или црним фондовима страних амбасада. Независних нема, или ако се неки и нађе – скрајнут је у ћошак блогосфере, у дубоку анонимност, све што ради – ради бесплатно (па је његов рад стога и безвредан – јер код Срба – то да нешто вреди, већ би то неко платио).


[1] “Слободан Милошевић је највећи Србин у историји српског народа… На другом месту нема никог’, а онда иду Свети Сава, па Вук Караџић, па Карађорђе…“ народни посланик Радован – Рака Радовић на седници Народне Скупштине

[2] „Ко данас у Србији не уме да заради милион марака, мора да је мало глуп…“ Марко Милошевић (син председника државе), у предвечерје рата са НАТО ’99. године

 Слика

Претходна два текста су била потребна да би се читаоци подсетили на недавну прошлост, разлоге настајања и порицања срб(ијан)ског пролетаријата.

Дакле, пролетаријат у Србији, настао је селективним увођењем појединих „европских вредности“ у постфеудално српско друштво… Одједном, као анахрона и примитивна из обичаја је избачена потреба да млађи слуша старијег, да се зна ко коси а ко воду носи, деца су добила права а родитељи одговорност… Традиционално српско село, оно из којег потичу скоро сви велики српски умови – гурнуто је на маргину, а од њега су почели да се дистанцирају и последњи  који су се из њега населели у нове индустријске центре (они нарочито).
Физикалац из фабрике одливака, кожаре или руковалац мешалице за бетон – одједном је добио част, и власт над „сељачинама“ које пљују где стигну, противе се „прогресу“, а на јесен, на свадбама и испраћајима у војску, када се нашљемају ракијештине – боду се ножевима…
Али, да би бивши сељаци и сељачка деца постали успешни предузетници и цењени мајстори у индустрији – недостајала им је кључна ствар: Протестантска етика која је дала основе духу капитализмаДа сад и ја не изигравам неког Веберолога ма колико то ових дана било  „ин“  – довољно је рећи да се православно и протестантск схватање света разликују у следећем (поједностављено и само ради разјашњења претходне тезе): Православци свет посматрају пантеистички, Бог је све, о свему одлучује и за све је одговоран, можемо ми да предузмемо шта год хоћемо – биће воља Његова

Практично, када православац крене на пут, он се нада да ће стићи на циљ „ако Бог да“; ако му се на путу деси непријатност попут нестанка горива у резервоару или непланираног трошка замене лежаја на предњем точку (који је баш сада нашао да „рикне“ а бруји тек два месеца) – крива је „виша сила“ која се није потрудила да му да бољи посао где би боље зарађивао па би могао редовно да сервисира кола и сипа гориво…
Протестанти такође верују у врховни ауторитет који све види и свему даје смисао, једино – они мисле да Њему не треба превише досађивати молитвама и гњавити га стварима са којима и сами можемо да изађемо на крај. Па тако, када протестант креће на пут, он је претходно у возилу проверио гориво, уље, расхладну течност, зблобове, споне, да ли је напумпана резервна гума… У гепек је осим пртљага убацио и 5-6 литара воде за случај да мотор „прокува“…
Када Енглез тражи посао, најпре се код послодавца информише о томе колика ће му (ако га приме) бити плата. Што је и логично на тржишту: Газда нуди посао – кандидат нуди своје знање, вештину и снагу; ваљда је основно да кандидат зна колико ће му његов рад бити плаћен!? Чист рачун – дуга љубав.
Али када Србијанац тражи посао, њему ни на крај памети не пада да пита колика је плата на радном месту за које конкурише; јер му је неко рекао да је то некултурно. Не отварајући питање зараде, Србин мисли да ће код послодавца оставити бољи утисак, да ће му показати како њему новац заправо и није на првом месту, како жели да ради не да би зарађивао и прехрањивао породицу, већ да би разоткрио тајне заната, постигао душевни мир, једноставно – јер воли рад који га ослобађа… То што на тај начин код послодавца изазива неповерење у своју здраву памет, или сумњу у поштење („наравно да му плата није битна кад намерава да ме поткрада…“) – за преподобног Србина не значи апсолутно ништа: Ако нема посла – у „свом“ кафићу још увек има „црту“; а жена има да ћути, нека се она запосли ако мисли да је данас лако наћи посао…

Како су и србијански послодавци сличног менталног склопа као кандидати који траже запослење, њихово једномислије је ескалирало до те мере, да је један „послодавац“ на недавном сајму запошљавања прекинуо разговор са кандидаткињом која га је увредила инсистирајући да макар оквирно зна колику зараду може да очекује ако буде примљена у службу.
Рад без слободних дана, прековремени рад плаћен као рад у редовно радно време, задирање у приватан живот запослених су само неке последице наопаког схватања капитализма.
Капитализам са недостатком протестантске радне етике је као аутомобил без мотора: Лепо изгледа, само пажљив посматрач може да примети разлику (пар центиметара је виши) али не иде! Да би послодавац имао право да од запослених очекује лојалност, према њима мора да буде поштен, а поштен је онај ко ће, у случају да то не буде – од окружења (заједнице) бити обележен и рекламиран као покварењак са којим је боље не имати посла… А о изразито непоштенима, криминалцима са белим крагнама у правим и правним државама баве се државни органи попут тужилаштва и судова.
У друштву у коме је могуће легализовати вишегодишње бављење најординарнијим криминалом (трговина украденим аутомобилима, убијање по наруџби, трговина наркотицима…) у замену за обављање неког „државног“ посла, дакле – у друштву где је сасвим прихватљиво бившем (!) шефу мафије дати полицијско  обезбеђење које га прати и чува док решава проблема са пословним партнерима – од капитализма имамо само „К“, а послодавац који лаже, отима и злоупотребљава под заштитом политичара – сматра се нарочито способним и пожељним партнером за сарадњу… Од кога додуше морате да чувате сат, супругу или љубавницу (а није лоше да и прсте пребројите након сваког руковања), али – с њим је могућа свака комбинација без обзира на закон, морал, етичке норме („коме је до морала нека иде у цркву…“).
Данас, имамо оно што је Маркс назвао „првобитна акумулација капитала“; једино, тим капиталом се не „ради“ да би се отварали индустријски погони, модернизовала пољопривреда, итд… Тај новац се користи за куповину некретнина, шпекулације или се износи ван земље у очекивању повољније „пословне климе“.И то све испред носа државе, пореских и органа МУП-а.

Из свега наведеног, јасно је да код нас (још) нема услова за функционисање капиталистичког друштва. Мој лични утисак је да их никада и неће бити, будући да нам је друштво раслојено по свим основама, па због тога није могућ консензус о заједничком интересу; једни би по сваку цену у „Европу“ са Србима или без њих, други би са истим жаром назад у средњи, преткосовски век…
Једни мисле да се историја „рачуна“ од Мајског преврата, док други као репер узимају 20. октобар 1944. кад су иза совјетских тенкова њихови преци унишли у Београд…
Једни мисле да је сасвим комифо мењати мишљења као спонзоре, други тврде да се принципа треба држати као „пијан плота“…

Због тога, а нарочито јер нам се поред коначног растурања државе смешка и дефинитивно  приближавање предсовјетској Русији (када су деца сељака – произвођача хране умирала од глади док је император и „србољуб“ – цар, „штековао“ новца, некретнина и драгоцености у вредности данашњих 800 милијарди евра), неопходна нам је организација која ће артикулисати интерес већина грађана Србије.
Било би пожељно да се на њеном челу нађу интелектуалци, нарочито они који до данас нису компромитовани сарадњом са лоповским и антинационалним клановима, али није неопходно.
Наиме, у последњих педесетак година постало је очигледно да наши, балкански интелектуалци нису оно што се под тим називом подразумева у демократском свету, па ни у данашњој, Путиновој  Русији.
Код нас се интелектуалцом сматра онај ко је завршио „велике“ школе; знајући какви „бечелори, мастери“, и доктори излазе из српске болоње, чини ми се да данас није много паметно разметати се академским звањима. Што одшколује Србија, не може ни Намбија… 
У време опште јагме за новцем и „угледом“ који се стиче на основу минутаже по телевизијама, није реално очекивати да ће српски интелектуалци и „интелектуалци“ тек тако одбацити уносне тезге широм Српства  да би стали уз бок мени, и мени сличнима:
Људима који се не „сналазимо“ у обиљу крупних  речи, опсенама геополитике и убеђивањима да „тако мора“. Не мора.

Срећом,  широм Српства постоји много интелектуалаца који су својевремено овладали (стварним и проверљивим) знањима која су их учинили имуним на наше српско/србске зађевице.
Неки су се помирили са особеностима свог народа, отаљавају посао тамо где су запослени, за историју записују своје мисли, труде се да потомство што боље припреме када њих више не буде, и покушавају да их стварност не дотиче више него што је неопходно.
Други су покушали да допринесу демонтажи лоших навика, али су се како ко и како где сусрели са ситносопственичким, ћифтинским менталитетом већине Срба (дај ми одмах и дај ми све) – па су одустали…
Трећи са (пре)велике физичке удаљености гледају шта се овде чини од народа који „… сном мртвијем спава“ и једу своја муда од муке, немоћни да помогну…

Због тога,


Савез пролетера
 је организација која ће учинити све да окупи што већи број слободних, слободоумних и слободољубивих људи заинтересованих да допринесу како би се Србија дефинисала као национална држава слободних појединаца, а већински народ – Срби – као модерна нација која око себе окупља квалитетне људе, док од ње отпадају екстремисти, залуђеници и штеточине. Евидентна и ирационална мржња коју многи српски суседи осећају према свему српском, код нас не сме да изазове реципрочну мржњу; мржња је особина која „одликује“ слабе и инфериорне.

Снажни и свесни својих могућности, ми ћемо примером показати да ова земља може да изгради институције које ће сваком грађанину гарантовати хлеб, лечење, образовање, безбедност, приступ правди и једнакост пред законом.
У држави за коју се  залажемо, нико неће моћи да буде дискриминисан на основу етничке, религиозне или сексуалне различитости, али по тим основама нико неће моћи да буде ни привилегован.

Школе ће постати место за учење, ученици и студенти ће да уче, а наставници да их оцењују, не обрнуто… Савети родитеља ће се договарати о екскурзијама и дизајну школске униформе а не о избору и суспензијама наставника… Наставници ће се удружити у један синдикат који ће их заступати пред државним органима, јер међусобно посвађани не постижу ништа, подложни су корупцији и дају лош пример ученицима.

Цркве ће се и стварно одвојити од државе; сваки јерарх или лаик који се сматра делом Цркве има право на сопствено мишљење о сваком могућем питању, као и право да га изрази на начин како сам мисли да је потребно; међутим, о ставу верске заједнице према неком политичком питању, у име верске заједнице може да се изјасни само њен орган (Сабор, Синод, Ријасет…), не појединац на ма како високом положају био. Србија је демократско друштво у коме о политичким  питањима одлучују изабрана лица; великодостојници верских заједница имају сва права да у оквиру својих надлежности руководе својим „стадима“. Немају право да изјашњавајући се о политичким питањима, код људи који их слушају стварају утисак да су њихови лични ставови ставови верске заједнице којом руководе[1].

Представници грађана ће бити бирани на општим изборима по већинском изборном систему; који има многе недостатке, али је свакако поштенији од овог (пропорционалног) око кога су све странке у једномислију, тј. који им је задњи положај за одбрану личних монопола.
Скупштина ће бити мања, а број народних посланика биће једнак броју изборних јединица, на колико ће административних јединица бити подељена и држава; тако да бирач у сваком делу земље, у свако доба дана и ноћи зна зашто му је добро или лоше, односно – ко је за то заслужан или крив.

„Националне мањине“ какве данас познајемо, биће укинуте као превазиђени реликт комунистичке прошлости; сви грађани Србије биће равноправни у правима и обавезама. Стицај околности што је неко рођен ван територије „матичне“ државе, то лице не сме да хендикепира али не сме ни да га привилегује у односу на друге грађане Србије.
Што значи да, држава нема право да на учење српског присиљава било кога коме је службени језик неке од суседних држава милији и дражи; али, лице које одбија да научи језик којим се у Србији служи већина грађана (па је проглашен за службени) – само себе и на сопствену штету дисквалификује у односу на говорнике тог језика. Дакле, основно образовање и образовање у средњим стручним школама на језицима садашњих „мањина“ – да, у четворогодишњим средњим школама и факултетима – категорички НЕ.[2]

Јавна предузећа, институти и институције државе – данас расадници непотиозма, нерада и корупције, законом ће се обавезати на расписивање јавног конкурса за сва а не само за руководећа радна места. Недавно донет закон је бућка за пецање наивних и задовољавање неког јадног предизборног обећања; грађанину пуца прслук ко је директор Телекома. Он слободно може да буде било ко, онај ко га је поставио сноси одговорност за његове лоше одлуке, исто као што прима заслуге за његов евентуално добар рад. Али, ако на пријаву квара на телефонској линији дођу бивши лепиоци плаката и чувари билборда, уместо стручних техничара и монтера – онда грађанин има и те какав проблем са Телекомом. Јер Телеком какогод да се обрне, ипак није основан да би неки фудбалски клуб имао генералног спонзора, већ да би градио и одржавао телекомуникационе системе. Јер телефонску претплату плаћају Звездаши исто као Партизановци, јер грађанин за свој новац жели да телефонира док му је мање битно по којим кулоарима је биран нови директор.

Пољопривреда као стратешка грана привреде и једино што је стварно наше, што нам нико не може одузети без велике катастрофе, заслужује посебан осврт. Зато ћу се овде пољопривредом бавити само ограничено и начелно.
Државне субвенције су данас највећи камен спотицања између сељака и државе. Производња стратешких производа (сировина за прераду пре свих) мора бити субвенционисана јер у супротном није конкурентна страним (субвенционисаним) производима. Практично, то значи да би млеко које сељак (србијански, хрватски, француски…) нуди прерађивачу било много скупље када му део цене не би „покривала“ држава својим субвенцијама из државног буџета. Разлог су неусклађене цене семена, средстава за прихрану и заштиту усева, енергената и горива са ценом финалног производа. Да би се то ускладило, било би потребно привреду устројити по узору на ДНР Кореју, због тога се држава одлучила да произвођаче сировина (житарица, меса, млека…) на већу производњу подстиче субвенцијама. Наравно, ми не би били ми, када не бисмо измајмунисали сваку добру намеру. Тако се десило да Скупштина некомпетентних магараца изгласа закон о субвенцијама по коме се неће подстицати што већа производња потребних сировина, већ што веће папирнато обрађене површине. Значи, наша весела држава подстиче мућке, „сналажљивост“ и креативно тумачење закона; па се тако десило, да су највеће газде по Војводини, они који су у реституцији назад добиле национализовано земљиште,  бивши руководиоци бивших и пропалих пољопривредних комбината, лица „повезана“ са којекаквим центрима моћи – добили могучност да „мувају“ са подстицајима. Па се тако, једно газдинство у рецимо… Сивцу које је до јуче обрађивало 300Ха, ступањем на снагу Закона о субвенцијама дели на три газдинства од по стотинак хектара (газдинства већа од 100Ха немају право на субвенције). Па 96Ха рецимо остане старом „баби“, 95Ха иде „мајки“ а 99Ха остане „дерану“ као највреднијем и најспособнијем у кући. Па се онда на предметних 290Ха годишње дигне по 14.000рсд субвенције што износи малко више од четири милиона динара, што ће рећи малко више од 30 000 евра – дакле један солидан трактор кога ти „онако“ купи јадна и гладна Србија. Новац од предатих усева ти наравно остаје. А сви, и „баба“ и „мајка“ и „деран“ седе за истим асталом и исти лебац једу – к’о и јуче, само што им је Суперхик држава у авлију утерала још једног новог Беларуса.
Услов за субвенције је регистрација пољопривредног газдинства и обавеза плаћања пореза и доприноса за пензијско и здравствено осигурање. Дакле, сељак из Крупња који има 3Ха обрадиве површине – да би се регистровао и стекао право да конкурише за државни подстицај мора да плати исте дажбине као поменути „деран“ коме је „баба преписао“ 99Ха… Ово мора да се промени, да држава подстиче КОЛИЧИНУ предатих производа. Да се одреди висина субвенција за житарице, за млеко, за месо, за поврће које се извози, за воће…

Биће инициране промене Устава по којима ће се Косово и Метохија и Војводина дефинисати као географски а никако не као политички ентитети.

„Косовско питање“ биће решавано у складу са већински израженом вољом грађана.  Држављани Србије, на плебисциту и без „клопка питања“ јасно и гласно ће се изјаснити да ли су ради очувања Косова и Метохије у саставу Србије спремни на искушења попут међународних притисака, санкција, обустава страних кредита и донација.
Уколико одговор већине буде „ДА“ – преговори са ЕУ и „косовском“ администрацијом биће прекинути, а конфликт стављен у „стање мировања“…  Од Руске федерације и међународних асоцијација које нису под директним утицајем САД и ЕУ биће затражена помоћ за покретање или форсирање уништене индустрије, као и дипломатска и војна подршка у случају да се ситуација на самом Космету искомпликује нападом на незаштићене тамошње  Србе. Србима који остану на својим огњиштима биће саветовано да прихвате документа сепаратистичких институција, да плаћају комуналије и дажбине… Срби са Косова и Метохије не смеју бити доведени у положај талаца; они нису криви за стање у којем се налазе, због тога на њих не сме да падне терет борбе за очување те покрајине у саставу Србије. 
Такође, Србија ће се обавезати да им пружи сву правну помоћ и стручну подршку у споровима који ће бити поведени против албанске парадржаве, везано за одштетне захтеве због убистава чланова породице, пљачке имовине и свих других злочина за које је та „држава“ одговорна.
Другима, онима који одлуче да напусте своје домове и населе се на територији остатка Србије – држава ће помоћи збрињавањем на ненасељеним или слабо насељеним подручјима, откупљујући стамбене објекте и земљу од садашњих власника. Нико нема право да изиграва фактор у „мировним операцијама НАТО“,  док од сопствених цивила тражи да по цену живота бране целовитост и недељивост државекоју је пре свега ОН дужан да штити и брани.
За случај да се на референдуму већина грађана изјасни за наставак евроинтеграција по сваку цену, Савез пролетера ће поштовати народну вољу и подржати тзв. „мирно решење“.

Међутим, нико па ни народ, нема право да се на било који начин одриче дела државне територије. Ова генерација је до сада изгубила (скоро) све што је наследила. Наша дужност је да бољима од себе (пошто је мала шанса да потомци буду гори од нас) као наследство оставимо барем оно што смо наследили од славних предака.
Нико није јуришао на бајонет, жицу или  минско поље да би данас недостојни крчмили нешто што им је  поверено на старање. Практично, то значи да ће се Савез пролетера увек и снажно противити признању тзв. „републике косово“ од стране државних органа Србије.

Сваки србијанац има право на неометан приступ суду ради постизања правичног решења својих проблема. У данашњој Србији правду није могуће добити због разних интереса који се сукобљавају и преламају у правосуђу – од Министарства до судије за прекршаје. Према данашњем решењу, судије и тужиоци се бирају у „стручним круговима“ док Скупштина само потврђује њихов избор и заклиње их на част и поштење приликом дељења правде. Колико је ово решење ефикасно сведоци смо свакодневно, када улицама слободно шетају осуђени наркодилери (јер у затворима нема места за њих, али га има и те како за неосветљене бициклисте), педофили-повратници, добитници транзиције који су све што су покрали – покрали у складу са законом за једнократну употребу (донетим да би се баш они обогатили, а онда од следећег сазива Скупштине „измењеним и допуњеним“), итд.
Све ово, омогућило је невиђену корупцију правосудних органа и нескривени утицај политике на исте. На политичком вољом застареле кривичне поступке (случај „Пахомије“, „крагујевачке дипломе“…) нико више и не обраћа пажњу – што је по оцени Савеза пролетера изузетно штетно и опасно јер се пристајући на ове појаве бирачко тело анестезира у уверењу да „тако мора“. 
Не мора.
Када се у овој земљи ми будемо питали, судије и тужиоци општинских и окружних судова и тужилаштава (или како се већ договоримо да се зову) – биће бирани на општим изборима попут народних посланика и градоначелника. Грађани имају право да сами одлуче ко ће их изводити пред суд и ко ће им делити правду. Кандидати за судије и тужиоце ће морати да буду правници са положеним правосудним испитом и искуством. Своје референце ће изложити јавно, а одговорност за евентуално лош избор – на себе ће преузети бирачи. Како изаберу – тако ће им се судити.
Судије ће бити биране доживотно са отвореном могућношћу опозива (за кога иницијативу може поднети група грађана), а тужиоци на мандат од четири године. У случају да грађани не буду задовољни прогоном осумњичених лица, своју лошу одлуку увек могу да исправе након четири године; данашње решење омогућава да ако класта нема ништа против – тужилачку дужност обављају и доказано недостојна лица, што у највећој мери урушава поверење у правни систем земље.

Полиција ће бити организована у саставу Министарства унутрашњих послова на националном нивоу, док ће шефове полиције по окрузима грађани бирати на исти начин као тужиоце и судије. Мандат шефа полиције биће пет година, како не би дошло до ситуације да једна админстративна јединица у изборној години буде паралисана јер тужиоца и шефа полиције очекује истовремени реизбор. Шеф полиције не мора да буде полицајац од каријере, али његови заменици и сва овлашћена службена лица морају. Шеф полиције има право да у складу са законом и правилом службе нареди примену полицијских овлашћења и средстава принуде, али сам (уколико није професионални, обучени полицајац) нема право да их примењује.

Војска  и Министарство одбране као носилац одбрамбеног система земље биће реорганизовани, првенствено уклањањем експонената туђих интереса из система руковођења и командовања, повратком у службу превремено и насилно пензионисаних стручњака и образовањем младих старешина по угледу на доказано ефикасне моделе организовања.
Војска ће остати професионална, уз ажурирање спискова војних обвезника (лица која су „служила војску“) и обавезну основну војну обуку у трајању од три месеца за лица која је нису завршила. У модерном друштву какво је и Србија, једна од цивилизацијских тековина је равноправност полова – данас „родна равноправност“; у оружаним снагама грађанке Србије ће стога моћи да служе по сопственом избору, док ће војни обвезници постати све остале жене – по сили закона. Наравно, у случају потребе, оружану борбу заједно са мушкарцима водиће припаднице оружаних снага, док ће остали војни обвезници женског пола (жене) бити упућене у јединице цивилне заштите или на радну обавезу, према наредби војно-територијалног органа.

Савез пролетера је патриотска организација у оснивању, и ово су само нека питања којима смо намерни да се позабавимо.
На интернет адресама https://prevrat.com/savez-proletera/ и https://www.facebook.com/pages/Savez-proletera/498249720223635 могуће је јавити се, оставити предлоге, похвалити или покудити иницијативу…

Србија је до сада покушала скоро све…
Од цара Душана до данас – људи су нам најслабија карика, а недостатак вере у себе и таштина  највећи хендикепи.

Савез пролетера намерава да се залаже за права већине грађана Србије – технолошких вишкова, непријављених  и обесправљених радника, опљачканих ситних пољопривредника, понижених пензионера, незапослених свих профила…

Сваки предузетник који у складу са законом и прописима покрене било какав посао, од државе има право да очекује заштиту себе и својих интереса.
Сваки предузетник који у послу доживи неуспех због незнања, погрешних процена или било ког утицаја са стране, који нема везе са запосленима – сам трпи последице сопствених грешака. Како запослени нема право да учествује у подели зараде са послодавцем већ само право на договорену надокнаду за рад, тако нема ни обавезу да буде лојалан послодавцу који пропада.
Нико пре радника предузећа у банкроту нема право да се намирује из стечајне масе; партнери банкротиралог предузећа, пристајући на сарадњу са истим, пристали су и на могућност да се сарадња лоше заврши.
Са друге стране, радници које је власник (директор, управа,  шта год…) својим лошим радом довео до губитка радних места имају право да се први намире из стечајне масе пропалог привредног субјекта јер они су своје задатке извршавали поштено и ажурно. Руководилац и његови партнери у заједничком послу сносе сву одговорност и трпе сву штету због својих лоших одлука, непознавања прописа или неразумевања тржишта.

Поред поменутих, Савез пролетера има намеру да се ухвати у коштац и са свим осталим проблемима и недоумицама које оптерећују друштво. Од грађана очекујемо помоћ и подршку у борби за основна људска права и универзалне вредности које су нам данас угрожене. Није прихватљиво рађати и хранити децу да би она постала робље Новог светског поретка…

 Свесни смо да назив наше организације асоцира на комунизам, једноумље и диктатуру…

Не залажемо се ни за шта од тога, једино што желимо, то је да грађани коначно – али стварно преузму одговорност за себе и своје животе.


[1] Пример – муфтија Зукорлић; на прошлим изборима се експонирао предводећи милитантне муслимане окупљене око Исламске заједнице у Србији, кандидовао се за председника Републике, итд. Општи утисак код припадника већинског народа, био је да „су у Рашкој области  превладале балије које хоће да ‘Санџак’ отцепе од Србије и припоје га БиХ…“. Међутим, избори су показали да су у „Рашкој области (ипак) превладали муслимани који немају намеру да мењају државне границе…“, па је већина гласача поверење поклонила СДП Расима Љајића и умивеној СДА Суља Угљанина.

[2] Деци која из било ког разлога у породици нису научила српски језик држава мора омогућити право на оспособљавање за живот на језику које разумеју. Са друге стране, у четворогодишњим средњим школама (са изузетком „техничких“) ученици се углавном припремају за наставак школовања на факултетима, или у мањем броју случајева – завршавају као службеници у државним институцијама. Широм данашње Војводине, посебно тамо где је међу становништвом велики број Мађара, имамо море примера колико је данашње решење лоше: По општинама, инспекцијама, болницама, итд. као део страначких квота запослени су људи који не знају српски… Па се дешава да човек из (рецимо) Криваје, у Бачкој Тополи не може да обави посао у општини јер службеница не зна српски, а колега који зна је „у терен“… Са друге стране, ако неко ко не зна српски на крају и успе да заврши факултет – ко је дужан да му отвори радно место? Ако заврши рударско геолошки – где може да се запосли, будући да зна само мађарски? Треба ли држава да му отвори рудник поред Суботице да би га задовољила, или је изгледније да ће новопечени инжењер копати рукама и ногама да се исели у Аустралију (где је рударство у експанзији)? Надам се да није спорно да сиромашне земље попут Србије не би требале да школују инжењере за богату Аустралију?

https://prevrat.com/2013/03/11/%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B7-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/

https://prevrat.com/2013/03/20/%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B7-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81/

Advertisements

15 mišljenja na „SAVEZ PROLETERA

  1. Povratni ping: Драгослав Павков: Пролетери – 3 | P R E V R A T

  2. Slika iz „Lenjin za početnike“ od Appignanesi & Zarate je od ove lepša, a i original je. Tu knjigu – strip vredi pročitati, ako već niste čitali sva njegova dela. Verujte, pravi izazov.
    Ali ovaj vaš Manifest je mlak. nit smrdi nit miriše.
    Zašto to nije revolveraški manifest? Zašto ne pogađa u sredu kao što je ubitačan naziv sajta
    PREVRAT?. Sviđa mi se. PREVRAT!
    Ipak, čini mi se da ne razlikujete proletera od građanina. Oni se bitno razlikuju.
    Takođe vidim da niste razgraničili pojmove kapitalizam, socijalizam, komunizam.
    Robujete stereotipima. A i one predrasude o komunistima… Vi deco kao da ste bežali sa časova.
    Ali PREVRAT je ohrabrenje na netu. Poslaću vam uskoro članak koji kipti od revolucionarne energije.
    O radikalnim pitanjima na koja se najpre daju odovori. Tada dolazi i prevrat i sve drugo.
    Srdačno nikaddovoljnohvaljeni.

    Sviđa mi se

  3. Хвалим те Боже да се нашао неко да ми стави и примедбе на текст 🙂
    „Zašto to nije revolveraški manifest? Zašto ne pogađa u sredu kao što je ubitačan naziv sajta“

    Зато јер је „револверашки приступ“ од овдашњих виђен већ више пута и није нам се допао; или се радило о бандама нерадника и неостварених људи који су нашли рецепт како да се увале на туђу грбачу, или о много буке ни око чега. Велике речи око класне борбе и радничких права, громке пароле а на крају – Шта? Данас, 127 година од кад се слави Празник рада – радничка класа у Србији је тамо где је америчка била пре 127 година, или још пониженија. Између осталог, и заслугом оних који су нама продавали револверашке манифесте, док су своју децу поштедели соопствене демагогије и послали их да се школују у праве, буржујске школе, одакле су се вратили да нам запрже чорбу. И запржили су нам је. Нама са Преврата је намера не дас намећемо своје ставове, већ да на оне који ово читају утичемо да само схвате да је демократија користан метод, помоћу којег је могуће остварити већину права. Али, да бисмо до неког циља стигли – треба да знамо куда идемо и шта нас на циљу очекује. Не занима нас да нас на крају пута уместо „либералног“ диктатора дочека (или још горе – да га сами доведемо/поставимо) неки комунистички. То је дуг пут на коме нема пречица, али су решења трајна јер су сви путници спремни да се за њих боре.

    „Ipak, čini mi se da ne razlikujete proletera od građanina. Oni se bitno razlikuju.“

    Данас више не постоји разлика између пролетера и грађанина, данас смо сви пролетери, једино што смо уз помоћ „бреин сторминга“ (скоро) сви убеђени да су једни у нешто бољем положају од других, а заправо – све је релативно као у вицу о Муји и Хаси који ћу вам испричати једном приликом: Укратко – реч је о сексу у коме је све релативно, нарочито “ ко кога…“.
    Разлика је избрисана тако што су једнако обесправљени радници, који су оспособљени за обављање неких занатских радова (у грађевини, индустрији…) али су њихова знања постала непотребна новим газдама (све што им треба могу да увезу јер са Кином имамо споразум о ниским царинама а ЕУ нам „помаже“ тако што нам јефтино продаје оно што њој није потребни или се тамо не сме користити, и оних који раде у којекаквим државним институцијама где су зависни од воље политичара који су им радна места отворили (па могу да их и укину кад им се накриви) или оних који „раде“ код приватника не производећи нову вредност већ пресипајући из шупљег у празно – за себе зараде нешто боље услове за живот, али им је истовремено индукована свест да су потпуно зависни од газдиног места на тржишту роба и услуга, да зарађујући за његову јахту – заправо зарађују за патике сопствене деце. У чему се раЗЛИКУЈУ „пролетер“ који је отпуштен без речи објашњења (газди се може) или никад није ни имао шансу да се запосли, од „грађанина“ који ради и зарађује – али у статусу стоке ситног зуба, присиљен на понизност власнику фирме или странци која га својим рејтингом на политичкој сцени одржава запосленим? По мишљењу Савеза ПРОЛЕТЕРА само човек који може да узврати ономе који његов рад и само његово постојање користи за задовољавање својих болесних потреба за стицањем и гомилањем – је стварно слободан и има предуслове да буде задовољан. Онај ко може да га учини способним да узврати је јака држава (у коју смо се доврага, ваљда и удружили да бисмо удружени остваривали нека своја права и задовољавали потребе које као појединци не можемо да остваримо ?!). До јаке државе се долази стварањем демократског окружења и услова да сви који не раде у интересу већине могу да буду смењени и позвани на одговорност. То није биоло могуће ни у социјалистичкој држави где су барабе биле заштићене „заслугама“ из НОБ-а, нити у овој родовско-племенској где су барабе заштићене родбинско-племенским (партијским) везама са онима који доносе одлуке. А до такве државе се може доћи само подизањем свести о сопственој вредности и снази сваког појединца, који може да постане много вреднији и снажнији ако се удружи у квалитетно и одрживо удружење.

    „Robujete stereotipima. A i one predrasude o komunistima… Vi deco kao da ste bežali sa časova.“

    Баш напротив; оснивачи СП су оперисани од стереотипа… Дођите нам мало чешће или баците поглед на архиву па ћете се и сами уверити. О комунистима такође немамо предрасуде, али их и те како кривимо за данашње стање у држави; да су они мало више радили оно што сам вам описао „у предњем“ уместо што су се разметали пЈесмама о „борби и Титу“, револверашким манифестима и крупним речима – ми бисмо данас имали на шта да се ослонимо. Овако смо присиљени да стварамо нову свест код људи којима исти (или бољи) приступ већ имају којекакви верски фанатици, корисници страних фондова, или директно – странци. Али, шта је – ту је…

    „Poslaću vam uskoro članak koji kipti od revolucionarne energije.“

    Једва чекам(о). Пар дана ме неће бити због пута на окупиране територије где сумњам да ћу бити у прилици да користим интернет, али (акобогда) у суботу сам онлајн. Текст можете да пошаљете на било коју од две адресе у рубрици контакти. Поздрављам вас.

    Sviđa mi se

  4. Прочитао сам овај Ваш манифест. У потпуности се слажем са Вама јер отприлике слично, ако не, потпуно исто и ја размишљам и размишљао сам као неко ко је одрастао у време социјализма на просторима бивше Југославије али већ двадесетак година сам сведок, односно жртва унутар тешког и суровог постфеудалног капитализма о којем сам некада читао у романима Чарлса Дикенса и мислио да је прошлост.
    Када сам слушао 70 их прошлог века, мога деду, као дечак уљуљкан у “ заблуди “ о социјалистичком самоуправљанју, правима радничке класе и комунизму као циљу друштвеног уређења, он ми је причао како радник у држави СХС никада није могао зарадити за кућу, нити добити кредит од банке, већ је био осуђен на сиромаштво и тежак рад до краја његовог живота за бедну, готово никакву надницу а о бесплатном лечењу и било каквим правима није било ни говора.
    Слушао сам тада деду да је говорио како је он комуниста, али прави и да му не треба чланска карта јер иза ње се крију лопови а он је поштен, вредан и пре свега човек од речи.
    Убрзо сам почео размишљати а потом дубоко се посветити анализи друштвеног уређења у којем сам одрастао, школовао се и на крају крајева из чистог срца часно положио заклетву у војсци у касарни у Нишу да ћу отаџбину бранити не жалећи ни свој живот.
    Ипак нешто није штимало и врло брзо сам провалио шта а то су били људи на функцијама у предузећима, општинама, и на свим нивоима у политици.
    Систем је сам по себи у начелу био добро замишљен а институције система су гарантовале спровођење закона и заштиту права радника али у пракси је то било тешко или никако спроводљиво али захваљујући тренутку времена у којем се живело, односа снага међу веле силама и уопште интересима њиховим у тадашње време, ми смо се некако крпили и живели једно време релативно добро.

    Када је Запад хтео, урадили су рат на просторима бивше Југославије, разбили земљу, економију, потом још избомбардовали Србију, па увели демократију, либерални капитализам и поставили своје политичаре, наше канибале који нису имали и немају никакву меру у крађама, марифетлуцима, шпекулативним радњама и отимачини у спрези са криминалом да су нам они “ комунисти“ из ере “ социјализма и братства и јединства“ , у односу на ове данашње само ситни џепароши и смешни су у односу на ове данашње.

    Ви сте у манифесту заиста изложили програм који годи сваком поштеном грађанину, часном човеку племенитих циљева, бићу неке тамо далеке цивилизације у неком будућем времену, када би свест свих хуманоида била на том нивоу да по мудрости из Новог Завета “ воли ближњег свог као себе самога“
    Ипак мислим да ће нас многе животиње претећи у томе јер у њих се репродукција врши по неумољивом закону природе да јачи и бољи опстају док у људске врсте баш напротив јер у ратовима током историје а хиљадама година у назад, гину они нај квалитетнији, најздравији, племенитији, часни и храбри а хохштаплери, лопови, битанге и фолиранти остају да живе јер се извуку.
    У мирнодопско време, поготово овде у Србији, ко може да си има девојку, жену, децу.. Само они који имају пара а новац је у „лоших “ момака..
    Наравно част изузетцима!

    Из претходно наведеног, ја сам дошао до закључка да је свака па и Ваша племенита замисао и иницијатива осуђена на неуспех… Барем у овом времену јер се светска “ елита “ као и наша неће тек тако дати и може им се јер имају новац, политичаре, научнике, војску, полицију и судове!

    Револуције углавном изњедре непоштене и несавесне људе у сам врх као и на функције које имају полуге власти и врло брзо буде да се тресла гора а родио се само миш.

    Имамо и еволуцију свести која је на крају крајева извесна али нама за живота сигурно недостижна а која успева увек након невремена, тачније, великог страдања у људске врсте.
    Упозоравам да ово што сам навео нема везе са религијом али неминовно је као природна последица неумерености, прљавштине и свега нечистог у оквиру ове наше заиста лепе планете.

    И шта нам је чинити?

    Ја сам за то да идеју треба развијати, као и свест у људима да природно осећају потребу да и сами граде племените идеале, постане свако понаособ само део перфектној грађевини где ће владати правичност и одговорност у свакога лична али и према другима истим интензитетом.

    Ја сам замислио оснивање такозваних “ оаза среће “ , како код нас, тако и у свету које свака за себе и неби имале неког значаја попут усамљеног дрвета али много таквих стабала чине шуму… Зар не?

    У том случају реализација пројекта како Вашег, тако и мога, односно заједничког у својој бити, могла би започети практично одмах и имати резултате.
    Ствар је у томе да се та моја замисао не коси са законом у било којој држави, већ напротив, у потпуном складу је са законом.
    Временом ће засметати људима, безкурпулозним профитерима и новопеченим бизнисменима што није безазлено јер су у спрези са корумпираним политичарима. Али тада кад уоче, биће већ касно.

    Људи који би се регрутовали за оазе среће не морају бити револуционари нити какви борци за слободу већ само заиста поштени људи, вредни и савесни а пре свега одлучни у само једном а то је да живе од свог рада и зарађују онолико колико је законом предвиђено за то радно место, да имају плаћени годишњи одмор, осмочасовно радно време с тим да се прековремени рад плаћа барем минимум онога што закон одређује. Наравно да је обавезно осигурање и радни стаж радника.

    Постоји тога још прописаног законом али обавеза је само да се ради и одради како треба радно време, наравно не краде и било како нарушава статут јер се онда иде напоље вуковима…

    Sviđa mi se

  5. Интересантан текст, као и увек од Драгослава Павкова! Само једна напомена, у вези оног „неко је смислио реч „пролетеријат“. Постоје они који нису чули за порекло ове речи, па им га треба објаснити.

    „Пролетери“ су појам који је настао (као и много-штошта остало) још у Античком Риму. Означавао је оне сиромашне римске грађане, који нису имали своје непокретне имовине, а као такви, нису могли бити бирани на високе државне функције у Републици, али су улазили у „трибе“ (племена) и имали право гласа. Њихов глас је био важан, а примали су редовну помоћ од државе у виду бесплатног жита. За њихову забаву, организовали су игре („хлеба и игара“). На јавну позорницу их је извео Гај Марије у 2. веку п.н.е. када се изборио код Сената да, уместо десеткованих земљопоседника, у легије регрутује пролетере. Те, „пролетерске“ легије, у које су купили римску сиротињу, постале су ударна песница Империје. Пролетерима је, за 10 или 20 година службе (ако преживе), као ветеранима, додељивана земља у новоосвојеним територијама. Тако су ветерани били стожер романизације локалног становништва у провинцијама, попут Галије, Иберије, Илирика, Дакије…

    Паралеле прилика тадашњег Рима са модерним добом су и „васкрсле“ овај појам и утицале на његову примену на модерну сиротињу…

    Sviđa mi se

      • Hm,hmm..valjda su resenje, nekakve „komune“,naravno, ne hipika, ili mozda kibuci..kao u zemlji Izrailjskoj, vidovi „krpez socijalizma“..za „suznje koje mori glad“..da prezive, a ne da svoja „osnovna ljudska prava, ne traze silom od nekog Vucica“..secam se prica o „porodicnim firmama“..“malim i srednjim preduzecima“…kao muz i zena, ako imaju garazu, kupe bure, a dobavljac sa sela iz okvira porodice, dotura kupus da ga kisele..ali, hebiga, konkurencija je jaka, svi polutani,kada doju posle vikenda, nosju po zgradama, kantu ribanca i kntu sira, bez „akcize i sanitarnog pregleda i naknade za tezgu“…itd. Ali, posto je proglasen stecaj Zastave automobili, menjace struku, idu u gvozdjare da seku i prodaju „osnovna sredstva na otpad“, kao onaj Indus u Magnohromu Kraljevo…

        Sviđa mi se

  6. Povratni ping: Драгослав Павков: Шта после протеста? | P R E V R A T

  7. Hm,hmm..problem je u tome, sto je Srbija, imala oko 40.000 proletera, koji nekako zbrinuti ararnom reformom. Ostatak,nije bas bio zainteresovan za „njina komunisticka preduzeca“..dok,nisu skapirali, da je ipak moguca pemzija,lazno bolovanje za branje sljiva, krompira i slicno.Tako su, polutani krenuli u akciju..ukljucili su se u „privredne tokove drzave i drustva“.Spominju se neki „zidarI“..itd, tacno je, omrazeni beograd je, zapocinjao oko 15.000 stanova godisnje, i za to su bili potrebni ne samo radnici, nego i tehnicari, inzenjeri..danas, sas sve nagomilu, vostala Serbije,knjizi, par stotina hiljada bez makar i „komunisticke osnovne skole“, i ponudu, super proletarijata, starlete,striptizete,i ostalo „pomocno LGBT“ osoblje na splavovima.

    Sviđa mi se

  8. Hm,hmm.. mnogi „proleteri“, su, posredstvom ORA, na primer, Novi Beograd, uz rad, postali, armiraci,zidari,moleri,vodo instalateri, elektricari,parketari,kasnije, kroz IMT,IMR majstori drugih struka,sa onih, 40.000 bezemljasa, „proleteri“, bez imovine, sa svojom tada sirovom radnom snagom su „tranzitirali“..nisu vise bili „proleteri“. Njihova mesta su, zauzeli „POLUTANI“, jedna noga u kanti sa sirom, a druga u kanti sa malterom. Savremenim, nacinom ramisljanja, vremenom, u igru ulaze „studentske zadruge“..koje, ne muzu krave, nego ziro racune OOUR-a,deca direktora i slicno, sa vise upisanih satnica od stvarno utrosnih,sto se „prelilo“ i na Kolubaru, samo sto su u pitanju „satnice“, za kamione, dampere,buldozere, cije vlasnike, iz sveta glume i pevanja, nikada nisu „procesuirali“..“vozi misko na izbore“.

    Sviđa mi se

  9. Hm,hmm…pokrenuta,tema,teme..ce vrlo brzo biti razresene u praksi..“pripomoci ce“, Lav Gersman, Beli mag, Ukrajinac iz RS i naravno, takodje Beli Preletacevic..

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s